Čitav dan osećam neverovatno uzbuđenje! Danas je bila objavljena prijava za prolećnu Gozbu i sva mesta smo popunili u roku od tri sata! I idemo u Istru! Biće to jedan savršen road trip...
Već zamišljam muzičku plejlistu u kolima, naš smeh, golden hour i Sonjine fotke, čangrljanje čaša i sladak ukus vina, miris mora i šetnje Porečom, gradom u kome sam prohodala...
Ali od juče razmišljam o prošlogodišnjoj jesenjoj Gozbi koja se održala u Ciglani - Klubu ljubitelja teške industrije i listam fotke iznova i iznova i ne mogu da prestanem da se divim ovoj boji bakra i rđe koja se svuda tako suptilno nametnula.
Perkov Salaš je bila moja omiljena lokacija Gozbe, sve dok se nije desila ova jesenja. Imali smo vala pošten zadatak da od stare hale u sklopu fabrike (u kojoj se btw predhodno veče održavao metal festival) za samo par sati napravimo mesto koje će poželeti dobrodošlicu našim gostima.
Ali zajedničkim snagama kao i uvek, uz dobro raspoloženje i energiju koja je bila boostovana uzbuđenjem - sve smo stigli!
Prijatelji jesenje Gozbe u Ciglani:
Pekara Šarlo
Bio Panon
Pita me Matija, zašto tek sada objavljujem ovaj post. U septembru kada se održala ova Gozba, ja nisam pisala blog. Iako sam još tada želela da presečem tu pauzu koja je trajala već nekoliko meseci, jednostavno nisam mogla da pišem. A sada mi je malo žao, jer nisam zabeležila sveža sećanja i euforiju koju smo osećali.
Teško je prizvati sve emocije od tog dana, ali ukoliko me pitate, ne bi mi predstavljalo problem da sve ponovimo ispočetka, taman da se podsetim. :) Tako da ovim foto-postom želim da ostavim trag o Ciglani makar u vidu par rečenica i ovih teškom mukom probranih fotografija - kol'ko tolk'o sažetih - da skrol ne bude večan.
