Imam toliko toga da vam napišem.
Počeću priču o ovom vikendu kada je Sonja bila moja gošća. Matija je bio na nekoj turneji sa Consima, pa smo se družile samo nas dve sa Njanjom i Vinijem. Fotkale smo čitav dan bez obaveza, rekla sam joj da se opusti i da fotka šta želi, a ja ću isto tako da zaboravim da je tu sa objektivom i da se ponašam kao da je svratila samo na ručak i kafu. A i jeste...
Sonja je rekla da moram i ja da budem na fotografijama i mislim da se prvi put posle dugo vremena nisam bunila.
Prepodne smo bile do Kalenića (priča iz prethodnog posta), a onda smo ostatak dana uživale na balkonu uz kafu i čavrljanje. Kada mi je Sonja poslala ove fotografije, znala sam da uz njih neće ići neki obični postovi, već da ću morati da ih uokvirim nekim emotivnim i snažnim pričama.
Nisam bila sigurna koju bih priču ispričala kroz ovaj serijal fotki, sve dok ih nisam poređala ovde u post editoru i shvatila da me ima na dosta fotografija. Prva reakcija je bila ''Oh, da li izgledam OK na njima?'', a onda i ''Nadam se da nisam smorila sa ovoliko fotografija na kojima sam ja, jer kada na Instagramu ponekad okačim neku fotku gde sam ja umesto mačaka/šoljica/cveća - i ne prođe baš najbolje!''...
Ovaj post zapravo želim da napišem od kada je bloga, a posebno imam tu potrebu već godinu dana. Samo nikako nisam uspevala da skupim hrabrost i sve reči u jedan post, ali mislim da je vreme.
Ovo nije post o mom stanu, iako je lokacija upravo ta, ovo je post o nečemu bitnijem.
Do neke 22. godine bila sam fit. Nisam bila ''normalno građena'', jer i sada sam normalno građena, ali bila sam utoliko drugačije građena da sam mogla da nosim svu odeću koju sam imala u ormanu, da sam mogla da se savijem i vežem pertle bez muke, da sam mogla da trčim i plešem celu noć bez prestanka, da sam nosila obuću broj 36 i 37 bez prelaska na 38, 39...
A onda se nešto promenilo i počela sam da se gojim.
Krenulo je sa prvih nekoliko + kilograma koje sam pripisivala letnjem divljanju po žurkama, a onda kad je leto prošlo i kada sam se vratila svom normalnom toku života i shvatila da više nije samo par kilograma viška, odlučila sam da malo povedem računa o načinu života.
Nikada nisam jela velike porcije hrane, nikada nisam jela često, nikada nisam jela slatkiše u velikim količinama i nisam se nalivala alkoholom i sokovima. Takođe, nikada nisam bila pušač, nisam trenirala neki sport pasionirano godinama, ali sam uvek imala neku rekreaciju kao hobi. Dakle, SVE sam radila umereno, i rekla bih da je moja ishrana više naginjala ka kategorizaciji ''zdrava'', nego prosečna.
Ali, nešto se desilo u mom telu i ti kilogrami su počeli da se lepe. Kada sam nakon prvih nekoliko kilograma viška shvatila da ne mogu da obučem svoju jesenju/zimsku odeću (znate i sami, leti se nekako i snađete, sve je široko i lepršavo), rešila sam da po prvi put u životu krenem sa dijetama.
A sve sam probala, verujte mi. Nekada bi neka upalila, neka ne, ali bi se kilogrami vratili dva puta brže nakon nekog vremena i nastavili bi da se množe. Dijete su me činile očajnom, jer nisam mogla da funkcionišem kako treba, imala sam vrtoglavice i mučnine, samo sam želela da spavam jer nisam imala snage za normalan život. O nervozi da ne pričam. Zvuči poznato?
Čak sam probala i onu ''Zelenu kafu'' ili kako beše i sećam se da sam dve nedelje bila kao drogirana. Dve nedelje nisam ništa jela jer mi se gadila hrana, imala sam jako čudan osećaj kao kada vas spuca kofein, srce mi je lupalo i sve mi je bilo u magli, ali sam skinula 6 kila za 10-ak dana. Naravno, nisam želela ni da razmišljam koje sam sve hemije strpala u telo, jer sam imala ideju da je to bilo kratkotrajno i da je taj period gojenja bio samo neki trzaj organizma pod stresom i da ću nakon tog mršavljenja od 6kg biti OK.
Malo sutra.
Naravno, kilogrami su se vratili i nastavili su da menjaju moje stanje i tela i uma. Kada sam prešla prvih 15kg viška (kada kažem višak, mislim na sve iznad moje normalne telesne težine koju sam imala čitav život, sa varijacijama +/-2kg), krenuo je očaj.
Moj problem sa težinom se odrazio na čitavo telo. Nije masa otišla samo u butine i zadnjicu ili stomak, već u čitavo telo ravnomerno. Tako da se to kod mene primećivalo SVUDA i nisam mogla nikako da sakrijem one kritične tačke koje su me nervirale.
Nisam osoba koja meri svet po fizičkom izgledu i nikada to nisam ni bila. Zbog toga se nisam mnogo uzrujavala oko početnog gojenja, više mi je smetalo to što nisam mogla da nosim omiljenu odeću iz ormana i što sam morala da trošim novac na nove stvari koje mi nisu bile potrebne.
Ali, kada su krenuli komentari okoline, tu sam pala.
Možete da budete sigurni u sebe i samouvereni za 10, ali kada ljudi oko vas počnu da vam u lice komentarišu vaše mane i da to ne prestaje mesecima godinama, e onda level samopouzdanja kreće da opada.
''Jebote, zašto si se toliko ugojila?''
''Šta se tebi desilo?''
''Nisam te prepoznao!''
''Kada ćeš da smršaš?''
''Ti si se to opet još ugojila?''
''Još samo da smršaš i bićeš super!''
I tako dalje... Od bliskih osoba, preko porodice, prijatelja, poznanika, do drugara iz srednjih i osnovnih škola koji me nisu videli dugo... I oni koji su bili uljudni i nisu pitali - videla su im se pitanja na licu.
A nije da se nije videlo, jer sam dogurala do 32kg viška. Na mojih 159cm visine - 86 kilograma. Dakle, u jednom momentu sam težila više od rođenog brata koji je mišićavi snagator.
Sve sam faktore uzela u obzir, i to da mi se telo promenilo jer sam izašla iz puberteta, da više nisam devojčurak - nego devojka/žena, da sam dobila obline, da sam pod stalnim stresom zbog posla, da sam prestala da se hranim kod mame i da sam počela da živim sama, da mi je način života drugačiji jer jako malo spavam, a mnogo radim, da mi je struka takva da se od mene očekuje da sedim pred računarom, da u nekom momentu života radim od kuće i da ne mrdam iz fotelje, ali sve je to u redu i ima smisla, ali 32 kilograma koje sam dobila u periodu od 4 godine NIJE u redu!
![]()
![]()
Pored dijeta koje sam probala, redovnog vežbanja u teretani sa naglaskom na kardio, krenula sam i da trčim. Dok sam pisala za trcanje.rs spremala sam se za polu-maraton i sećam se da sam jedan period baš ubijala sebe od restrikcija i vežbanja. Trčala sam po zimi na -5 samo u helankama na Kališu po mećavi i znate šta? Ni to mi nije pomoglo. Uspela sam da skinem koji kg i da se u glavi osećam bolje, ali telo je ubrzo nastavilo da odbija saradnju.
Recimo da sam tada došla do neke tačke pucanja i skoro pa sam se u potpunosti povukla u društvenom smislu. Sigurno dve godine nisam želela da izlazim i da se viđam sa ljudima. Bilo mi je muka od komentara i pitanja, pravdanja, objašnjavanja i izlaganja novih planova o dijetama i vežbanju, ali možda mi je najviše bilo zlo od biranja odeće koju bih obukla.
Taman bih kupila neku novu lepu haljinu, suknju ili sako, a onda bih kroz 6 meseci shvatila da ni to više ne mogu da obučem. Zaista retko plačem, ja sam jedna od onih koji plaču u sebi, ali mi je svaki put došlo da urličem na sav glas kada bih shvatila da po prvi put u životu ona ženska ''nemam šta da obučem'' jeste bila istinita 100%.
Naravno, nije bilo samo do komentara i oblačenja, bilo je do ljudi i mog razočarenja. Bila sam jako razočarana da su ljudi toliko opterećeni fizičkim izgledom i da kako god da obrneš, dođete na kraju do toga.
Kao da niko oko mene nije primećivao moje druge uspehe, moj blog, moje ocene, moje škole, moje poslove i projekte... Moje osmehe, moju sreću, moje teme i planove o kojima bih pričala danima, moje zaljubljivanje. Sve je to bilo sporedno i ''za svaku pohvalu, zaista'', ali samo još kada bih smršala, sve bi bilo savršeno.
Nekada mi se povraća od društva u kome živimo.
Zbog toga svega sam se bila zatvorila (iliti ušuškala kako i prečesto volim da kažem) u svoju ljušturu zvanu naš dom, sa mužem koji je video moj osmeh i pogled, a ne konfekcijski broj. Viđala sam se sa najbližim prijateljima i porodicom, jer sa njima sam uvek bila ona ista Ivana.
I ponekad mi je više godilo da ako baš moram da se družim sa ljudima - da upoznajem nove ljude koji bi me od starta prihvatili ovakvu kakva jesam, nego da moram da objašnjavam zbog čega sam se toliko ugojila i zašto me nisu prepoznali...
Čak sam u jednom momentu i ja počela da razmišljam: ''Imam toliko planova u životu, samo da smršam, i onda mogu da krenem da ih realizujem''.
I onda mi je kvrcnulo da mi život prolazi pred nosom i da sam sve nesvesno stavila na hold ''samo dok se ne vratim starom izgledu, pa ću onda''. Pa ću onda, ŠTA?
Da uživam u životu?
Da se šminkam i doterujem?
Da imam strava frizuru?
Da izlazim?
Da nosim štikle?
Da nosim haljine?
Da se fotografišem?
Da mi život prođe dok čekam da se vratim kilogramima koji su društveno prihvatljivi?
Blog mi je mnogo pomogao da se maknem iz tog stadijuma gde sam se krila od svega i sveta. Povratila sam samopouzdanje i jačinu glasa. Vratila sam se svojim stavovima i mišljenjima, a svima koji nisu videli ništa drugo do mog izgleda, rekla sam doviđenja.
Otišla sam u ogromni shopping haul i kupila sam odeću koja je bila L i XL (radi poređenja, ranije sam nosila XS i S), birala sam predivne materijale, šare i boje i nije me bilo briga da li se kilogrami sakrivaju crnom odećom. Kupila sam šešire, cipele na potpeticu i haljine i želela sam da izgledam preljepo SEBI.
Želela sam ponovo da volim sebe i da mogu da se pogledam u ogledalo i pomislim ''Vaauuu, kako dobro izgledam danas!'' - a za tu reakciju bi mi bilo dovoljno i da se samo probudim naspavana i sveža i razbarušene kose bez šminke, sa iskrenim osmehom na licu.
U međuvremenu, Matija i ja smo bili na moru gde smo se trudili da živimo punim plućima. Plivali smo, ronili smo, pešačili i klopali zdravu, mediteransku hranu. Spavali kao carevi, bili smo odmorni i srećni, dakle no stress - super zdrav i aktivan odmor.
Vratili smo se sa mora i za dve nedelje takvog života, ja sam se bila još ugojila. Tad više nije bilo samo do viška kila, već do zdravlja. Počela sam da se zamaram pri penjanju uz stepenice ili bržem hodu, nisam mogla da se savijem normalno i vežem pertle, noge i ruke su mi toliko oticale da sam prešla sa broja obuće 36 na 38, a nekada i na 39. Nisam mogla da podignem ruke iznad glave i skinem neku užu bluzu ili haljinu. Bilo mi je teško da se feniram i držim fen i četku predugo u visini. Kapilari na nogama su počeli da se pretvaraju u modrice i leti kada bi bilo 40 stepeni i kada biste na sebi nosili samo najkraću i najlakšu haljinu ikad, ja sam morala da prekrivam noge dugim suknjama, kako mi se modrice ne bi videle.
Tada sam rešila da prestanem da izbegavam doktore.
Narednih nekoliko meseci, otišla sam na sve lekarske preglede koje sam izbegavala dugo. Od regularnih sistematskih i ginekoloških, do mog prvog ultrazvuka dojki. Uradila sam ultrazvuk štitne i abdomena i išla sam na kompletne analize krvi.
Kada su mi rekli da mi je jetra jako masna, uključio se prvi alarm. Onda su mi rekli da imam pesak - drugi alarm. I kada sam saznala da imam cistu na štitnoj žlezdi i da mi je uvećana - tu je bio treći alarm.
Ta cista me je aktivirala da pronađem dobrog endokrinologa koji će uraditi dalja istraživanja da vidimo kako da i svoje zdravstveno stanje, osim umnog, vratim u normalu.
Kada su mi rekli da imam preddijabetično stanje, umalo se nisam srušila. Kako bre dijabetes, pa ja se hranim normalno, ne jedem puno, alkohol više ne pijem, slatkiše jedem u granicama normale (ja sam vam ona osoba koju ako pitate da bira između čokolade i paste za čitav život, ja ću odabrati pastu), ne solim previše hranu, kako majku mu?
Uglavnom, problem sa šećerom sam dobila sa mamine strane, iako moja mama nema šećer. To je gen koji sam nasledila i samo je čekao svoj okidač. Recimo da smo došli do zaključka da su okidač bile kontraceptivne pilule koje sam počela da pijem kada sam imala ginekoloških problema.
Javila sam se u poslednjem trenutku. Da sam čekala još koji mesec, dobila bih dijabetes sa sigurnošću. Sada sam u alarmantnom stanju pred dijabetes i to stanje se zove Insulinska rezistencija - IR ili IRS.
A to znači da mogu do sutra da se trudim da smršam dijetama i vežbanjem, ali bez lekova i lajfstajla za dijabetičare - nema pomaka (što mi je u neku ruku bilo jako strašno, ali opet mi je bilo lakše kada sam shvatila zašto svi oko mene koji vežbaju i imaju konkretnije menije uspevaju da se vrate na svoje regularne kilaže, a ja fejlujem iz pokušaja u pokušaj).
Moji najveći neprijatelji: ugljeni hidrati i stres.
I tako sam prošle godine u avgustu počela sa terapijom za dijabetičare i od tada se trudim da smanjim stres na minimum.
Morala sam da se naviknem na činjenicu da ne smem da zatrudnim dok se ne izlečim.
Morala sam da redukujem ishranu, ali tako da je prihvatim kao sastavni deo života, a ne kratkotrajnu dijetu ''samo dok ne smršam''.
Počela sam da nosim bombone u tašni u slučaju da mi padne šećer.
Morala sam da se naviknem da svako veče moram da pijem konjske tablete i ne smem da ih zaboravim.
Moram i dalje da se navikavam da je terapija i dan, danas užasna, problemi sa jutarnjim mučninama nisu čak ni za ovaj post.
Morala sam sebe da nateram da kažem NE mnogim projektima i upitima, posebno onim za koje bih videla da će biti stresa u najavi.
Prestala sam da se nerviram na poslu, i da posao nosim kući.
Počela sam da idem na psihoterapiju.
Sa insulinskom rezistencijom je fora da možete da krenete da skidate kilograme i da prvih 6 meseci sve bude vauuu, strava rezultati, a onda da gubljenje sala, vode i mase stane. Na to vas pripreme u startu, to je sve normalno.
Naravno, ne smete da prestanete sa terapijom i morate da idete na redovne kontrole i analize. Možda mršavljenje stane, ali bitno je da je šećer u granicama normale. Ja npr. više ne osećam konstantni umor i tromost koji su inače karakteristični za IRS.
Problem sa oticanjem nogu je prestao onog trenutka kada sam počela sa terapijom. Osećaj težine je takođe nestao, sada mogu da vežem pertle, a da se ne zadišem. Splasnula mi je nadutost na licu i u šakama.
Preda mnom je ogroman posao i dug put. Svesna sam da telo ne može da se promeni čas posla. Ima tu i posustajanja i dana kada biste zavrljačili kutiju sa lekovima kroz prozor samo kada vas strefi muka na pola puta ka poslu. I to je OK.
Ima dana kada bih pojela celu čokoladu i dana kada bih se napila da proslavim sve lepo na ovom svetu i to je OK.
Ima dana kada i dalje ne mogu da obučem omiljenu haljinu i kada bih nosila samo pidžamu i tako išla danima kroz grad (jer ništa ne steže). I to je OK.
Ali da ne volite sebe, da se ne gledate u ogledalo, da se stidite svog izgleda, da mislite da vam život nije dovoljno lep jer ''samo još malo da smršate'', da nemate fotke sebe u značajnim trenucima sa prijateljima/porodicom jer ''niste lepo ispali'' - e, TO NIJE OK.
Jebeš sve ostalo, najbitnije je kako se vi osećate.
Da volite sebe.
Da ste zdravi.
Da se smejete na sav glas.
Da se družite.
Da se ljubite.
Da se ulepšavate.
''Lepota je u oku posmatrača.''
//////////
Ovaj post nije moje kukumavčenje, niti je nastao kao pisanje nekog teksta kojim bih privukla pažnju na moj blog i sebe. Ovaj post treba da poruči onima koji imaju slične ili iste probleme kao i ja: ''Hej, niste sami!''.
Jer ja znam koliko bih se bolje osećala SVAKI put kada bih pričala o svim navedenim problemima sa ljudima koji imaju iste muke. Posebno oko mučnina sa terapijom i stagniranjem u gubitku mase.
Ovo je post koji sam napisala ne samo za ljude koji imaju IRS, već i za one koji imaju NEBITAN broj kilograma, već se osećaju ružnim, nedovoljno lepim, nedovoljno sigurnim u sebe...
I hvala...
Sonja, hvala ti na fotografijama, hvala ti na inspirativnoj priči tog vikenda. Bojana, hvala ti na omiljenim porcelanskim šoljama u kojima je svaka kafa ukusnija.
