Quantcast
Channel: Mali Iv & Slurporama
Viewing all 86 articles
Browse latest View live
↧

Хангри Капкејк

June 30, 2014, 8:05 am
$
0
0
Kada blogujete, vreme tako brzo prolazi. Sada kada pokušavam da se setim kada sam se prvi put upoznala sa Natašinim kapkejksima, sećanja mi se mešaju. Ali znam kada sam prvi put probala Natašine kapkejke i to beše tokom snimanja ove inspiracije. Znam da sam oduševljeno i musavo mandžala kapkejk i usput, punih usta, pokušavala da od Ivy saznam ko ih je pravio. Kremasti, slatki san. Ili kao što Nataša kaže: ''Ne možete kupiti sreću, ali možete kupiti kapkejk, a to vam je skoro isto.''


Caka kod Hangrija, jeste što ima i stas i glas, odnosno, i dizajn i ukus. Hangri ima svoje verne obožavatelje i Hangri izmamljuje zadovoljne uzdahe i kod onih najizbirljivijih sladokusaca. Hangrijeva vlasnica Nataša, pažljivo priprema svaki kapkejk. Dekoraciju i sastojke ponekad doprema čak iz Kanade, dok većina srcadi i šećernih šljokica koje možete probati kod nje, stižu iz najromantičnijeg grada na svetu - Pariza. Zbog toga, kada mi se Nataša javila sa idejom da pravimo novi logo i dizajn za ovu vrednu manufakturu, ja sam oduševljeno pristala. 

Autor prethodnih 5 fotografija: Nikola Radulović
Sam proces dizajna, uglavnom je uvek isti. Postoje posebna pravila koja se uvek poštuju i na kraju se jedino igranje svodi na sam dizajn i ideje koje idu direktno u skice. Tako smo i mi počele. Prvo se Nataša javila sa nekom idejom vodiljom, tj. referencom. Na osnovu njenog predloga, ja sam imala predstavu o smeru u kome bi dizajn išao. 

Tražila sam joj da mi definiše osnovne boje s kojim bih ja mogla da se poigram, stil i osnovne elemente koje je ona želela na logotipu. Nakon toga sam uradila istraživanje tržišta, posebno domaćeg, ne bih li videla kako izgledaju logotipi sličnih firmi/delatnosti/poslastičarnica. Na taj način sam izbegla slučajno podudaranje u dizajnu sa konkurencijom.

Sledeći korak je bio crtanje skica sa beleškama, kako bih mogla lakše i jasnije da ih kasnije predstavim klijentu, u ovom slučaju Nataši. 


Tokom sastanka na kome smo prešle kroz sve skice, definisale smo nekoliko okvira, pravila i boja. Nataša je dala komentar na svaku skicu, sa sugestijama i pitanjima. Zajedničkim dogovorom, odlučile smo se za dva osnovna stila, za stil kreme na vrhu kapkejka i font. 

Dalji posao se svodi na računar i programe. Programi koje koristim jesu Adobe Photoshop i Illustrator. Moram pomenuti da mi je Ps na vrhu svih listi kada je u pitanju softver za dizajn i obradu fotografija. Dakle, skica se pretvara u vektorski crtež. Ponekad koristim tablet, ali većinu vremena samu skicu pretvaram u vektor i detalje popravljam ili dodajem crtajući mišem.

Ovo je prvi stadijum skice u digitalnom obliku, gde se može videti igra boja. Boje sam birala na osnovu svog osećaja, ali u skladu sa Natašinim željama, naravno. Odabrale smo ovu kremu koja ima masu i vidljivost te uvrnute gradacije karakteristične za kapkejke. Bilo je par varijacija na temu korpice, kao i lente/prostora za ime.


Obraćajući pažnju na to da je Hangri jedan sasvim moderan kapkejk, odlučile smo se za ovu jednostavniju verziju logotipa, gde je akcenat na ručno pisanom nazivu, minimalnom broju elemenata i četiri boje. Kreirajući logo na ovaj način, dobili smo mogućnost korišćenja svakog od elemenata potpuno zasebno. Font/naziv može da se koristi samo kao potpis, boje su prepoznatljive za Hangrija i korpica sa kremom može da se koristi kao watermark na fotografijama i dokumentima. 


Nataša je bila nestrpljiva, pa sam već nakon nekoliko dana od gotovog projekta dobila savršen Hangri Kapkejk poklon! Nove vizit-karte sa logotipom, minđuše sa logotipom i naravno - paketić kapkejka, 100% uživo. Slavlje, u čokoladnom i kremastom izdanju! 


Pošto je ponedeljak i moram reći ne tako lepo vreme za jedno dugo očekivano leto, odlučila sam da ovaj ružičasti post ide live upravo sada! A ukoliko vam se topi u jednom ovakvom slatkišu, preporučujem da ne čekate ni minut, već naručite svoju porciju sreće, sa porukom ili bez, svejedno je - jer Hangri svakako uvek nosi svu pažnju i ljubav sa sobom gde god da krene. 

''Napravi brejk i zgrabi kapkejk!'' -Ivy M2

E-mail za narudžbine: hangrikapkejk@gmail.com 
Telefon: 069/ 15 75 796

Autor prethodne 2 fotografije: Nikola Marinković


↧
Search

Gozba ispod Lalicine višnje

July 9, 2014, 9:37 am
$
0
0
Kada me pitaju kako nam je bilo na prvoj Gozbi, ja im samo kažem da sačekaju post. Dogovorila sam se sama sa sobom da je najbolje da ćutim, dok ne krenem da pišem. Jer želela sam da sakupim sva osećanja i utiske, da ne dozvolim da se prosipaju van ove priče. 


Pogodilo se da je Gozba bila odmah dan nakon mog rođendana. Zbog toga sam i zaboravila da je trebalo da budem slavljenica, već sam čitav taj 4. juli provela u jurnjavi i pripremama. Taj vikend sam počela u salonu Small Tree - Salon De Thé, gde sam išla da preuzmem paketiće čajeva za Gozbu. Na moju veliku radost, šarmantno mi je nametnuto čajno posluženje uz makarone i kantuće, tako da smo Mati i ja precrtali jednu stavku sa liste želja: jutarnji ritual u salonu čaja.

Nakon Irish Creama i kolačića sa ukusom lavande, krenuli smo po odštampane menije i kartice koje sam tako željno iščekivala. Savršena hartija, kao da sam papirnu dekoraciju radila isključivo za nju. Petak, vrućina i gužva nisu nas sputali da stignemo na Bajloni sa velikim uzbuđenjem i proberemo cveće koje nam je odvojila teta Rada. Znala sam da hoću zeleno, belo i ciklama. O tim bojama smo maštale dok smo smišljale dekor za stolove i zacrtala sam da takve cvetove i biljke moram naći, makar pretražila čitav grad. Na svu sreću prava tezga na pijaci, obezbedila nam je sve ono potrebno da bi i najsitnija želja bila ispunjena. 

A onda smo stigli kući i počeli smo se pakovati za Gozbu. Što bi Mati rekao, pola dekora je moglo da se potpiše ovako: ''powered by Nana''. Njene kristalne vaz(n)e, čaše za šampanjac, etažeri, poslužavnici... Mislim da bi bila jako ponosna da može da vidi sve ove fotografije. Iskoristila sam njeno malo cutensils carstvo na najbolji mogući način.

I onda kada u Twinga više nije mogla da stane ni igla od kutija i cegera punih cveća i stvari za dekoraciju, mi smo se zaputili u pravcu Bačke. Sa Never Let Me Go u plejeru, zalaskom sunca u odsjaju naočara i rukama na talasu vetra kroz otvorene prozore - išli smo ka nečemu o čemu nismo ni sanjali. 

Sutradan, rano izjutra, počeo je the beginning of the rest of our lives. 


Kako su pristigli preostali Gozbaši, tako se Lalicinom kuhinjom raširio miris tek skuvane kafe. Zaseli smo za astal poput vitezova okruglog stola i zasedali smo narednih sat vremena o planovima i spiskovima kako iskoristiti dan najbolje moguće i kako u 18h izgledati sveže i razdragano za doček prvih gostiju. 

Svako je pošao za svojim poslom i narednih 10 sati radili smo bez odmora.

Čak su i Simka, Rudi, Žuti i Koko imali svoje zadatke i tog dana su bili posebno mazni, mirni i poslušni. To je bilo to, sada ili nikada, taj dan u šest sati popodne, bio je zakazan test. Da li ćemo izgurati sve ideje o kojima pričamo već toliko meseci, da li ćemo svaki recept spremiti bez greške i da li će svaki fil koji je morao da se sprema baš tik pred posluživanje biti perfektne glazure? Da li ćemo uspeti da očaramo goste i da li ćemo uspeti da napravimo atmosferu koju imamo u mislima još od prvog pomena Gozbe?


O, da. Jesmo očarali i jesmo napravili. Zadovoljni smo i zahvalni smo. 

Jer u 18:00 kada su pristigli prvi gosti, mi smo se potpuno opustili i dozvolili smo da nas duh Gozbe provede kroz čitavo veče i druženje. 

Dok je Lalica iznosila svoj zova-gin koktel dobrodošlice, ja sam zastala na trenutak, sakrila sam se u jedan kutak i duboko uzdahnula. Potom sam se zagledala u ono što smo stvorili zajedničkim radom. Dvorište ispod višnje koje je ličilo na bajku i samo je još falilo Sunce da otpozdravi za laku noć, kako bismo u smiraju dana upalili bezbroj sveća, lanterni i fenjera. 

Pogledala sam taj dugi sto ukrašen mirisnim buketima, karticama, menijima i poklon-paketima koje smo ređale kao pod konac. Osvrnula sam se na girlande koje smo svi pravili, seckali i kačili, muški i ženski Gozbaši zajedno, pod budnim okom vragolaste Koko. Iza mene je bio slatki sto u nežnim bojama Rendzi Cookies biskvita sa opojnom aromom cimetom, kao i Sonjinih kuglofčića sa narandžom. Iza ćošeta smo parkirali Lalicin bicikl umotan u cveće, korpu i šarene fenjere. Sve je bilo na mestu i svaki kutak je imao svoj zadatak. Sve je bilo i više nego čarobno. Bilo mi je potrebno 10 minuta da progledam i sve to prihvatim. Jer konačno tada, mogla sam da se opustim, da ne gledam detalje i sitnice i da ispravljam i pomeram ono što mi se činilo pogrešnim, već da vidim čitavu tu sliku, onako u komadu - pravo umetničko delo, naših ruku. 


Kada se dvorište napunilo gostima, prešli smo u kuhinju gde smo svi učestvovali u poslednjim pripremama jela i serviranju. Oni koji su po prvi put bili u Lalicinom i Miljančetovom domu, reagovali su kao i ja nekada: uzdasi oduševljenja. La je vadila svoje magične začine koje je donosila iz svih krajeva sveta, ulja iz Italije, soli iz Istre, organske višnje i kasjije, specijalna mleka koja su onom sladoledu dale onakoooo savršen ukus. Sa osmehom je gostima pomagala da vešto poput nje nafiluju bruskete od domaćeg hleba sa starterom i pečenim čerijem. Ivana je brinula o korici od badema i peršuna koja je išla na pastrmku, dok sam ja pomagala da se Ivana M razigra sa kivijem tokom punjenja korpica od tortilja. Inače, Ivana M i Toni su naši gosti koji su došli iz Makedonije, posebno radi Gozbe! 


A onda je došlo vreme da se nakon ushićenog žamora među tolikim brojem ljudi koji se vide po prvi put u životu - smestimo za svoja mesta za stolom. Poslužili smo Triadu vinarije Budimir, čiji je iskričav, rezak i svež ukus upotpunio svaki sled naše Gozbe. 

Nakon večere, izneli smo slatke delicije i domaći ledeni čaj, napravljen od Small Tree mešavine Sencha zelenog čaja i borovnica, brusnica, pupoljaka ruže i jagoda.

Žamor nije tinjao i nakon nekoliko sati. Sve više se mešao smeh sa zvucima bossa nove i kuckanjem staklenih čaša...


...Sve do ponoći, kada su gosti polako počeli da odlaze, a i mi sa njima sve do kapije, gde bismo se dugo grlili i opraštali. I kada se dvorište ispod višnje potpuno ispraznilo, počeo je pljusak. Kao da je strpljivo čekala čitavog dana da se naša Gozba završi, tačno u trenutku kada smo svi ušli u kuću i poželeli da nazdravimo uspešnom danu, grmljavina se oglasila.

U tom nekom momentu, umor me je savladao. Samo sam htela da pobegnem u tišinu kako bih na miru mogla da se osmehujem i prelistavam slike u mislima kakvo je to samo veče bilo. Kao na filmu? Kao u knjizi? Ili bolje.

Negde u toku noći sam se probudila i shvatila da vas nisam sve izgrlila moji Gozbaši i zaboravila sam da vam se zahvalim na svemu, a želela sam da nazdravimo samo mi još jednom, jer ovo je tek početak nečega toliko lepog. Hvala La na pozivu i ideji i maštanju. Hvala Sonjita na predivnim fotografijama, na harizmi i inspiraciji. Hvala Ivana na pomoći oko svega, posebno u trenucima vaganja i glasanja. Hvala Borise na videu koji jedva čekamo, kao i na pomoći oko dekoracije (tamo gde nismo mogle da dohvatimo ekser ili granu). Hvala Miljane na arhitektonskom čudu koje nam je dalo atmosferu Gozbe i plejlisti koja je upotpunila veče. Hvala Đorđe na vinima i stručnom somelijerskom savetu (i čestitam, novopečeni tata!). Na kraju, hvala Mati mužu moj na podršci, pomoći, tegljenju kutija, cveća, cegera, asistenciji u dvorištu i u kuhinji, na svemu. Drugari, najbolji ste! ♡

Gozba facebook page

Hvala prijateljima Gozbe:
Vinarija Budimir
Rendzi Cookies
Small Tree

Autor svih fotografija: Sonja Lazukić





↧
↧

Letnja tišina

July 22, 2014, 2:15 pm
$
0
0
Jul. Omiljeni, ali i najsetniji mesec. Prazan grad, sparina i najlepši zalasci sunca na reci. Zbog toga sam već danima van network dešavanja i računara, krijem se na balkonu i uživam u ulici koja je tiša nego inače. Nadam se da neću dobiti ukor jer sam se diskonektovala i sporije odgovaram na sve komentare i poruke. Sve sam stavila na mute i lepo je.

U toku jula volim sebe da častim ugođajem. Možda se iz mojih postova i fotografija čini da uživam 24h/dnevno, ali sa poslom, obavezama i stvarnim životom van mreža - to jednostavno nije moguće. Tokom čitave godine svuda jurimo nekuda, pa se spremamo za početak nove godine (koji uvek ide septembrom), pa za zimu, pa za Novu godinu, pa za praznike, pa za proleće, pa za leto i onda kada to leto dođe, shvatimo da nam je čitava godina projurila i zapitamo se kuda je pobeglo ono ''naših 5 minuta''?

Zato ja svoj rođendan slavim mesec dana, tačnije čitav jul. Volim da iskoristim taj uspavani ritam grada i da osim onih najbitnijih obaveza, sve ostale stavim na standby. Volim da se posvetim svim onim projektima koje radim iz čistog uživanja, volim da ostajem malko duže pod tušem i da se mackam sa tri vrste kreme satima. Volim da ustajem rano ujutru i radujem se danu na balkonu uz prvu šoljicu kafe i Njanju koji leži sklupčan kraj moje fotelje. Volim da se igram u bašti i volim da uživam u večerima koje mirišu na sveže zaliveno cveće, bosiljak, lavandu i mentu. 

Zbog toga volim juli, jer mi dozvoljava da i ja usporim, a ne osetim se kao da ispadam iz koloseka. 


Danas sam se razbudila uz ledenu kafu i novi broj ELLE magazina u kome je izašao prilog o našoj Gozbi. Sonjine fotografije preko dve strane su me razbudile brzinom svetlosti i momentalno sam poželela da probudim i nju i Lalicu kako bih im rekla da odjure do novinarnice još pre umivanja. Taman, kao šlag na torti nakon objave našeg videa koji je zaokružio priču o Gozbi u četiri posta koje smo pisale Ivana, La, Sonja i ja.

Kada se Gozba završila i kada je prošlo nekoliko dana koji su mi bili preko potrebni da sredim utiske i osećanja, počela sam sa sređivanjem stana. Tata je uveliko radio na kuhinji koju sam projektovala mesecima, ja sam prikupljala ideje za renoviranje balkona i stvaranje bašte, a negde između svega toga, uzbuđeno sam skretala u molerske vode. 

Jedno veče me je uhvatio nemir, bila sam sama jer je Muž bio na komšijskoj turneji i ja reših da skoknem do obližnje farbare i kupim boju za zid spavaće sobe. Oduvek sam imala strah od jarkih boja na zidovima stana, ali to veče sam postala odmetnik od comfort zone. Iako sam od tate nasledila sve moguće ljubavi prema majstorisanju, ipak mi nije bilo svejedno kada sam umočila valjak u ovu boju purpura. Nakon više sati mlataranja i pokušavanja da dohvatim plafon bez teleskopa, moj zid je bio savršen rano izjutra, taman spreman da posluži kao faktor iznenađenja: ''Ženo, zašto spavaš u dnevnoj sobi, zašto imaš farbu na licu i zašto nam je krevet bez naslona?''... 


A meni je sređivanje stana potpuni zen. Naravno, svesna sam da ta manija ima veze sa mojom strukom i večitim nedostatkom vremena za svoj stan, za svoj blog, za svoj dizajn, ma za sebe! - i onda kada ugrabim nešto više od par dana slobodnog vremena, ja se prepustim onome za čim najviše žudim, a to je rad iz ljubavi. Zbog toga volim juli, jer tokom jula smo uvek renovirali stan i dok sam bila mala, svakog nekog jula sam dobijala novu sobu ili novi izgled sobe. A verujte mi, jednoj petnaestogodišnjoj Ivani, lepa soba je bila najbitnija stvar na svetu! 

I onda uzmem da drndam valjak-četka-valjak-šmirgla nekoliko dana, pa onda napravim pauzu da se mackam i mirišem, lakiram i uvijam. I ne mogu da odlučim da li sam u tim trenucima devojčica koja se igra u svojoj kućici za lutke ili ozbiljan majstor ukočenih leđa i vrata od farbanja/gletovanja fasade i plafona. 

A kada napravim predah, pravim ga sa stilom. 
* S obzirom da ja kao ''veliki ljubitelj'' kolača i slatkiša zapravo ne jedem ove divote, predah se uglavnom sastoji od ugađanja drugima i posluživanja gostiju uz likovanje tokom njihovih: ''Oh, kako je ukusno!'' ili ''Uh, pa gde će sve da mi stane?''...
** Lažem, morala sam da probam od svakog po jedan. 


A nova kuhinja = više prostora za rad, gurmanluke i kuhinjska pomagala. Otuda novi blender čiju smo kupovinu odlagali godinama samo zato što nam u staru kutiju šibica kuhinju nije više mogla stati ni igla. 

Kada kažem nega, 
mislim na zdravlje pre svega,
zato sam krenula sa mućkanjem svačega i svega...
...što bi mi palo pod ruku. Čak sam i naterala sebe da i pre jutarnje kafe, ipak popijem zdrav smoothie. Nema recepta, čar u blendiranju je ''daj svega''.

- Pomorandža + limun + breskva
- Jagoda + malina + borovnica
- Banana + kruška + sok od pomorandže
- Sok od nara + limeta + kajsije


Ili, u toku kasnog popodneva kada više ne možete da dišete od sparine/klime (ma svejedno je, zlo je), onda je vreme za domaći ledeni čaj od mente sa puno leda! Ili za ležanje ispod Lalicine prskalice na mekanoj travi, ali to samo ako ste kod nje u gostima. 


Toliko vremena sam provela u planiranju, a posle i sprovođenju planova za balkon/baštu, da mi se na kraju nije otkrivalo to moje malo skriveno mesto. Tačnije, napravila sam stotinu fotografija svakog dela oaze, ali nikako da se nakanim da ga otkrijem. Valjda želim da samo još malo samo ja uživam u njemu, skrovitom i senovitom kutku - kome sam se radovala još od zimus kada smo se doselili. Uglavnom, Njanja već ima omiljenu osmatračnicu.


Ponekad imam želju da se derem na sav glas i kažem: ''Da vidite šta mi je muž kupio!'' ili ''Da čujete kakvu mi je samo plejlistu napravio!'', ali ipak zastanem i setim se da živimo u društvu gde se sve vrti oko zavisti i zlobe i više nije kulturno da se neko hvali zato što se iskreno raduje do Meseca. A onda ipak uhvatim sebe kako se radujem, pa me nešto baš zasvrbi i za kulturu i šta će drugi da misle, jer - da vidite samo kakav mi je rođendanski vikend muž priredio!!! 


I piknik, da. Za koji sam pravila pogaču od koje sam pravila sendviče umotane u smeđu hartiju uvezanu kanapom. I jagode. I ledeni čaj sa medom. I ćebence i Politikin zabavnik za posle užine, tokom lenčarenja na travi. A za sve to nam je trebalo samo par sati slobodnog vremena, jedna lenja nedelja i par kilometara do obližnjeg jezera. 

Jer to je letnja tišina, ono kada su svi na godišnjim odmorima, po planinama, morima i vikendicama, pa prepuste grad nama znalcima, što volimo da uživamo u njegovim najobičnijim mestima na najzanimljiviji način.


I tako kada se malo zamorim od ovog radnog odmora, ja volim sebi da ugodim jednim kućnim spa tretmanom. Volim da ustanem pre svih ukućana (muža i mačora) i da bez griže savesti provedem sate u nezi i ugađanju. Znam, sad bi moja mama rekla da sam to nasledila od Nane, a Nana se negde garant svaki put znalački nasmeje na tu opasku.

Kada sastružem svu farbu sa kože i sa lica, i kada poskidam najnoviji ''Zorka boje'' lak sa noktiju, onda izmućkam jedan latte i nastavim tako osvežena u moju novu baštu. Tu me sačeka fotelja sa jastučićima, razbuktalo cveće i stočić pretrpan kozmetikom. 


Jer se Vanja javila u pravom trenutku. Baš kada mi je koža žudela za negom i spasom od sunca i strugotine usled renoviranja, od kozmetičke kuće Gerovital - dobila sam beauty paket. I da, imam definitivnog favorita! To su ampule sa kolagenom nakon čije upotrebe utrljavam i hidratantnu kremu sa faktorom 15 - iz iste Aslavital kolekcije.  


Kao neko ko redovno koristi šminku, sebi sam davno zadala jedino i obavezno pravilo: pre spavanja, makar bila umorna do granica nesvesti - šminka se mora ukloniti i lice se mora prikladno osvežiti. I zaista poštujem to pravilo i zbog toga su losioni za skidanje šminke i čišćenje lica, kao i noćne kreme - moji omiljeni kozmetički preparati, bez kojih ne idem nikuda. Hranljiva krema za noć i vitaminsko mleko za čišćenje kože su preparati koje radi te namene izdvajam iz Plant kolekcije. 


I za kraj ovog skoro pa ponoćnog ćaskanja, imam da kažem da je vrlo, vrloooo bitno da imate jedan mesec u godini kada ćete malko usporiti. Znam da ste svi vredno naučili onu lekciju sa Blogomanije gde vas teram na 30 minuta posvete sebi u toku dana, ali sada već pričamo o nezi na godišnjem nivou, te vas molim da 30 dana godišnje, za nijansu više brinete o sebi i za nijansu više sebi ispunjavate želje. 

To su sitni rituali, kratki predasi, brzinski projekti i male želje, ali sreća kojom će vaš duh & telo odisati nakon ispunjenja/doživljavanja istih - je nemerljiva. Zbog toga odaberite jedan vaš mesec i bez griže savesti budite sebi na prvom mestu. 




↧

A Midsummer Evening

July 25, 2014, 2:06 pm
$
0
0
Volim da umešam u ove plejliste svašta po malo. Kao kada mesim pogaču ili pravim ledeni čaj. Ubacim neke sastojke koje možda gosti ne bi probali da im prvobitno kažem šta stavljam, a ovako dok u neznanju mljackaju od miline, mumlaju da je ukus fantastičan. 

Tako i sa muzikom. Da vam kažem kako sam i koliko sam samo metala, elektronike, proga i roka provukla kroz sve te liste koje tako rado slušate - uplašili biste se. 

Ova lista večeras nije toliko strašna, samo je mix nekih stvari koje su me zaludele u poslednje vreme. Jer ja to tako... Naiđem na neku melodiju sasvim slučajno i onda stane sve(t). Posle je slušam barem dvadeset puta zaredom, sve dok komšiluk ne poludi i pomisli da mi se ploča pokvarila. I sve ih čuvam u jednom folderu, pa kada se nakupi odgovarajući broj radosti, ja svratim do 8tracks i napravim listu. Kao ono kad napunite bokal vodom, pa ubacite u njega i krišku limete i par listova mente - čisto da imate, ako se zaželite osveženja. 

Blue Café
Rekli biste bossa nova, ne? Jeste, ali u izvođenju japanskih duša. Čini mi se da sam ih otkrila upravo preko 8tracksa, dok sam istraživala bossa nova plejliste. Zašto baš Blue Café? Zato što kada kažem (mid)summer evening, pomislim na praznjikav kafe kraj obale i odsjaj neba u vodi, mir i tišinu, možda onu letnju tišinu iz prethodnog posta. I blue, možda ne nešto tužno, ali setno, da... Rekla bih da je idealna za udvaranje i spori ples na morskoj obali Rija. 

In A Manner Of Speaking
Nikada ranije nisam slušala Nouvelle Vague. Valjda zbog hajpa, jer imam ja te momente - bojkotujem neke trendove/umetnike do nekog vremena, pa kada prođe ona površna zaluđenost, ja se bacim na istraživanje. Ne sećam se tačno kako sam naišla na In A Manner Of Speaking, ali to je bila ljubav na prvo slušanje. Ljubav u svakom smislu, ne mogu da ne mislim o nežnim zagrljajima i poljupcima u ranim večerima kraj Sene... 

Never Let Me Go 
To su one pesme koje uočite na albumu tek nakon stotog slušanja. Kada vam se uši naviknu na sve hitove i favorite, tek onda počnete da slušate svaku pesmu sa duplo više pažnje i osluškivanjem dolazite do skrivenog blaga. To je ova pesma za mene. I naravno da me podseća na istoimeni film Marka Romaneka koji mnogo volim, iako njih dvoje nemaju dodirnih tačaka. Da li zbog toga što ovaj album često puštam na roadtripovima sa Matijom, ali ona mi ide uz otvorene prozore na crnoj 507-ici iz '56 uz neki okeanski predeo. 

Lose Your Soul
Još jedno otkriće sa 8tracks. I čisto oduševljenje. Ima tih pesma koje mi se naročito svide jer imam utisak da bih mogla da ih otpljeskam cele. Kako krenu prvi taktovi, ja već imam potrebu da ustanem i počnem da pljeskam, kao i da stopalima pratim ritam i izigravam stepera. To su melodije koje me najbrže dižu i kada bih morala da pravim maraton plejlistu, one bi svakako bile na njoj. Zato i ova nekako ide uz misao o trčanju kroz sumrak, izbacivanju sve nervoze i besa iz sebe, teranju svog tela da da svoj maksimum.

If You Have Ghost
Roky Erickson cover, otkriveni tik pred kalemegdanski koncert Iron Maidena pre mesec dana. Na istom tom koncertu su i bili predgrupa, ali zvuk nije bio za pohvalu i tek je padao mrak, pa je sve nekako delovalo mlako. Međutim, ova numera mi je doprla do ušiju i usled nezainteresovanosti za predgrupu uzrokovanu uzbuđenjem zvanom ''Mejdeni!''. Kasnije sam kući skinula diskografiju i naravno pala na vokal. Inače, oni su Swedish heavy metal band. Zvuči strašno, da, ne? Pogledajte njihove live nastupe, buahaaaa. Zanimljivo je da za ovu numeru ne mogu da osmislim ''film''. Non-stop su mi u mislima njihove sehi maske, a onda se setim ambijenta iz Music Feeds Studija i kao: ''To je to, idemo sa lamperijom, tepisima i rejbankama''... 

A Midsummer Evening
Kako bez Yanna bilo šta? Taman mu je skoro izašao novi album, ponovo nešto sasvim ludo i drugačije od Amélie na koju su neki navikli. Ali ja ga volim takvog, posebno ovu stvar po kojoj sam i nazvala listu, jer čitavo vreme imam utisak kao da sam u animiranom filmu gde je soundtrack sastavljen od melodija koje se dobijaju sviranjem po vrhu vinskih čaša... To mora biti Pariz, i uvek će biti Jeunetovski Pariz u bojama crvene, zelene i tople žute.

Ariel
Hmmm... Da li znate da su oni počeli kao doom metal? To je onaj pravac koji vam se svakako nikada ne bi svideo. Ali oduvek su pisali najromantičnije, najljubavnije i najtužnije pesme. Njihov akustični koncert je nešto najlepše čemu sam ikada prisustvovala. Bukvalno sam preplakala svaki akord i sada vam ne bih mogla reći da li je to bilo od sreće, ljubavi, sete ili emotivne eksplozije usled njihovih tekstova. Ovo je stvar sa njihovog poslednjeg albuma iz tekuće godine. A kada njih slušam, uvek se osećam kao da sam na litici velikog Ostrva, gde okean udara o stene i nebo se ljuti uz tamne oblake, najavljujući moćnu oluju. 

Seven Devils
Još jedna miss Welch, ali onaj gem koji sam zavolela još na prvom - ikad - preslušavanju albuma Ceremonials. Gde se mračno meša sa moćnim, sa glasnim i krhkim. Gde ne mogu da se odlučim da li je ovo numera za horor iz 70-ih ili je samo indie Tori Amos. Jedna od onih stvari poput Heavy In Your Arms koje vam se podvuku pod kožu i onda zamišljate da ste ucveljena deva iz dela Edgara Alana Poa, samo u modernoj verziji. Ukleta kuća na vr' brda, steampunk, vrane i cilindri. 

Love Runs Out
Još jedna pljeskajuća numera koju sam otkrila via VH1! Bih nekuda u gostima i videh ovaj dalijevski spot i ostah hipnotisana. OneRepublic inače volim i uprkos činjenici da dosta kopiraju Coldplay, ali barem to rade jako dobro i svaka stvar im je zarazna. Oduševljena sam kako je Ryan obučen, za mene je to perfektan autfit! Onda, oduševljena sam kako igra, kako prati ritam, kako praši (u oba smisla). Prva pljeskajuća pesma koju sam zavolela jeste Trains od Porcupine Tree i svaki put kada se nekuda ona pusti, a da joj prisustvujemo Matija i ja, okolina doživljava jedan zadivljujući, mali clapping performans. Kako sam videla spot za Love Runs Out rekla bih da je moja zamišljena scenografija vrlo slična samom videu. Užareno nebo, pustinja, taman ten i divljački ples kraj raspaljenog ognjišta. 

Far Away
Znam za ovu stvar još odavno. Ali, kliknule smo tek nakon gledanja The Secret Life of Walter Mitty. Tako se savršeno ukopila uz energiju i priču, da sam nakon gledanja filma poželela da sam na njihovom koncertu i da mogu da skačem do jutra. Stvar vozi, nema šta. A i ima taj neki old school šmek, neki folk Simon and Garfunkel XXI veka. Rekla bih da se vozim pustinjskim krajolikom Montane, moj tirkizni Ford Bronco brunda i savladava kamenjar u ritmu Junipa.

Minha Saudade
I za kraj, još jedna numera japanskog dua, uz nežan glasić Naomi Fuse. Leto je, pa otuda moja želja za mekim numerama koje asociraju na plaže i zalaske sunca. Ispijanje ledenog mojita dok stopala uranjam u topao pesak i posmatram kako se plamen baklji igra na morskom povetarcu. Ima li nekog instrumenta koji više odgovara moru i letu od akustične gitare? 

8tracks playlist: A Midsummer Evening


↧

Slamčice i Washi stvarčice

July 31, 2014, 6:47 am
$
0
0
Sve je počelo pre oko tri godine kada još uvek nisam imala blog. Ali da jesam imala ideju o blogu, to svakako, a sate dokolice sam provodila na tuđim online mestima, uživala sam u pričama, dizajnu i fotografijama. Tada sam već uveliko bila zaluđena food stajlingom i receptima, pa sam pažljivo sakupljala sudove i propsove, kako bi mi svaki sledeći set bio što lepši. 

Onda sam naišla na Jelenin blog. Čini mi se da je bila kasna nedelja kada sam naišla na post u kome je bila fotografija roze pokala sa kakaom iz Gane čini mi se i naravno - candy cane papirnim slamčicama. Jako dugo sam tragala za njima ovde i svima sam ih naručivala iz inostranstva, ali svaki pokušaj je bio bezuspešan. Sve do Jelene. Odmah sam je kontaktirala sa molbom da mi kaže gde ih je nabavila i tajno sam se nadala da će reći Beograd. Naravno, Jelena je ubrzo odgovorila i dobila sam informaciju da su poklon jedne zajedničke poznanice, i da su kupljene u Supermarketu. Ja sam joj se zahvalila i sutradan pojurila u pravcu Dorćola...

Ja bih da jednom za sva vremena završim priču oko mojih statusa i šala, da ne bih više dolazila u situacije da nekome moram da se pravdam. Kao što vidite, i sama sam potegla za: ''bolje pitati, nego skitati'' - da bih dobila ono što sam toliko dugo želela. Dakle, ja nemam problem sa pitanjima.

Sasvim spontano se desilo da su mi blog i fb stranica ostali odvojeni za lepe stvari i priče, dok mi je privatni profil postao onaj ''The Dark Side Of Iv/Me'', o kome sam već pričala. No, nekako su ljudi povezali Mali Iv nadimak sa mojim blogom i sve su manje kliktali LIKE na mojoj stranici, a sve su me više dodavali i zapraćivali na privatnom profilu. Razumem da je to moja greška, jer nisam na početku razmišljala o nazivu bloga i stranice, kao i da mnogi ljudi neće shvatiti da su Mali Iv i Slurporama jedno te isto mesto. Zbog toga je 50% postova na mom privatnom profilu na public. Npr. zbog ljudi koji žele da prate sadržaj koji ja delim, a recimo ne žele da dodaju nepoznate osobe (mene) u prijatelje. Moji postovi nisu na public kako bi čitav svet saznao za mene, niti da bi ih neko šerovao. Dosta često same stvari koje delim su lične, pa ni ne vidim poentu u šerovanju istih. :) 

No, kao što sam u više navrata rekla, ja ne koristim Twitter. Koristim Facebook status opciju umesto toga, jer mogu da se raspišem. Dosta često umem da se požalim kako mi nešto smeta, ali u većini slučajeva trudim se da sva ta kuknjava bude satirična i duhovita. I tako dolazimo do mojih statusa gde kukam kako mi postaje dosta naporno i dosadno da već drugu godinu zaredom odgovaram na pitanja gde sam kupila slamčice (da, one iste iz priče iznad) i washi trake. Preko godinu dana je ovde na blogu postojala posebna stranica na kojoj su pisale sve informacije sa adresama i linkovima i za slamčice, i za washi, i za pokale i ljudi su se i dalje javljali sa: ''Ja mnogo volim tvoj blog, sve sam postove pročitala sto puta, a gde mogu da kupim washi?''. Kapirate? Nema potrebe da se laže i uvlači, samo ljubazno pitajte.

Vidite, to je već postala stalna šala među mojim prijateljima. Kad god žele da se našale sa mnom, oni me zafrkavaju takvim pitanjima, jer je situacija postala opšte poznata. A ja sam kriva jer nekako svoj privatni profil i dalje shvatam kao nešto privatno, je l' - gde se družim sa ljudima koji me dobro poznaju već tri decenije? Pa se zaboravim da mi je sve na public i onda dolazim u situacije gde mi ljudi zameraju na mojim ''duhovitim'' statusima. :) A ja zaista ne mogu da se opterećujem opcijama i da uključujem public/friends opciju vidljivosti po potrebi, u zavisnosti o čemu pišem. Izvinite, ali nemam toliko vremena za gubljenje. 

Eh, onda dođemo do osećaja krivice, jer se obično jave fini ljudi da mi kažu kako nisam fer, jer bi oni nekada i da pitaju gde sam šta kupila, a ne smeju, jer ja takve napljujem u statusima i sl. Samo što statusi nisu upućeni njima. I odmah da vam kažem, nisam ja jedina crna ovca među blogerima koja muči muku s ovim, već ja imam potrebu da kukam o ovome i da kažem na sav glas šta tačno mislim. Da sam ja neka babaroga, verovatno potvrđuje vaše mišljenje da ja dobijam ovakve poruke:

''Hej Iv, ćao!
Da li možeš da mi kažeš gde si nabavila one papirne slamčice, tražim ih po čitavom gradu?
Hvala puno!
U potpisu: ta i ta''

Huh, kako grozna osoba ova Mali Iv, ima sve te lepe stvari i neće nikome da kaže gde ih je nabavila i još nas pljuje po svojim dosadnim statusima... 

Kad ono, inbox stvarnost je mnogo drugačija:

gde?''

''gde da kupim washi?''

''recept?''

''odakle je?''

Ni imena, ni prezimena, ni zdravo, a vala ni hvala kada detaljno odgovorim na svako od tih pitanja. Vidite, niko od nas, a posebno ne ja - ne pokušava da ispravi ili vaspita narod. Ja ih svojim statusima ili ovim blog postom sigurno neću naučiti osnovnoj kulturi, ali imam pravo da kažem ono što mislim ili da se pak i žalim, ako to želim. 

A problem je u tome što se nekako podrazumeva da smo mi blogeri javni servis i da imamo obavezu da sa svima budemo ljubazni, fini i da odgovorimo na svako moguće pitanje koje nam publika postavi. A ja niti zarađujem od ovog bloga, niti imam bannere, niti imam plaćene postove, niti bilo šta komercijalno tog tipa, već ga gajim i pišem (isto kao Instagram) zato što to želim i iz čiste ljubavi. Tako da je moja dobra volja što se uopšte bakćem sa individuama tog tipa, koje se jave samo sa ''Recept?'' ispod slike sa naseckanim voćem u činiji i smatraju da imaju pravo da dobiju odgovor na tako debilno i nevaspitano pitanje. Pa to možda, na Blicovom ili Kurirovom odeljku sa receptima. Ovo je lični blog i ako ne možete da poštujete autora, onda lepo izbrišite ovu adresu iz bookmarksa i svima lepo. :)

Da, moram pomenuti, kad smo već kod toga, malu farsu oko Gozbe. Naime, bilo je par komentara anonimusa (eh, uvek ti anonimusi) na kontu cene karte/mesta za Gozbu. Nije moje da vaspitavam, ali meni je nekako oduvek bilo nevaspitano i osećala sam transfer blama kada neko uđe u neku prodavnicu i naglas prodavačici komentariše cene nečega. 

Ok je dati svoje mišljenje, ali komentarisanje cene nečega što nemate ni najmanjeg pojma kako se to i od čega stvara - je pomalo nezahvalno i nevaspitano. Da ne bih dalje ulazila u materiju, samo ću citirati samu sebe od 29. maja (fb status):

''Smešni ste update: vidim, stizalo je par što privatnih, što javnih poruka na kontu Gozbe i njene cene. Vidite, ne znam kako da vam to objasnim, ali dok se nisu desile poplave, sve je bilo ok, uglavnom ste bili oduševljeni, imali ste fine komentare. A onda se desila ova nesreća i preko noći ste svi vi postali neki dušebrižnici. Sada nam zamerate kako je cena visoka, znate, nije da se slavi u ovakvom stanju dok narod pati... Vidite, opet ne znam kako da vam to (fino) kažem, ali nešto ne znam da sam ikoga od vas videla po punktovima gde sam bila. Tamo dok se tražila pomoć, ne samo u kesama stare odeće, već i u podršci i zagrljaju, vas nije bilo. Takođe, nešto nisam videla da je iko od vas iskoristio onolike hakatonske aplikacije koje smo radili zarad pomoći narodu i ljubimcima. Ali kada treba da nam objasnite kako je nešto skupo ili nije primereno vremenu, tu ste prvi. To što ste šerovali političke besmislice 24/7 se - zamisli - ne računa. Možda ćemo mi naše novce donirati Crvenom krstu ili nekoj drugoj humanitarnoj organizaciji, ali eto, kako majku mu nismo kačili plakate po mrežama i nismo se hvalili time? Ako (se) ne objaviš na Facebooku, onda kao i da ne postojiš. A i da zadržimo taj novac za sebe, to se zove zarada, to se zove: radili smo vredno, pa smo zaradili. Da li ima nešto loše u tome? Hm, hajde da vas čujem javno, nemo' sada da se krijete iza anonimnih komentara. Jer kada mi se već skupilo, taman da kažem da svi vi kukate kako nema posla, a onda kada vam se jedan dobar nudi, prvo što pitate jeste: ''A koliko slobodnih dana imam?''. E, smešni ste mnogo. Hajde sada svi lepo da otkažete ona letovanja, vratite one nove tašne i cipele, i poklonite vaše smart telefone, jer znate, nije primereno dobu da se ima/kupuje/slavi/zarađuje/____!''

Tako da, mislim da nemate prava da mi zamerate kada se ponekad javim na statusu da kažem nešto što mi je tih 10 minuta zabavno. Neki ljudi ne prestaju da kukaju o stanju zemlje, da šeruju ''novinarske'' vesti, da šeruju rastrgnute životinje i decu i pozivaju na apel i sl. pa im se ja ne mešam u ''posao'' iako mislim da tome nije mesto na mom wallu. Samo ih stavim na hide i time diplomatski rešim problem. Ja nisam od onih osoba koje žele da svojim statusima i linkovima sakupe armiju ''fanova'', mene to ne interesuje. Ja samo želim da postoji sloboda govora i da se to poštuje posebno na društvenim mrežama. Takođe, bilo bi lepo kada bi ljudi poštovali autora i bili dovoljno vaspitani da pre pitanja kažu makar ''zdravo'' i na kraju ''hvala'', ali dobro. :) Uvek će biti svakakvih ljudi i ti ljudi će uvek postavljati takva pitanja, a ja ću im uvek odgovarati i možda ću posle kukati na statusu i tako u nedogled i nikom' ništa... :) 

I da ne zaboravim:

Papirne slamčice, isto kao i Washi trake možete kupiti u online prodavnici zvanoj Srećno Dugmence. 

:)




↧
↧

Baštenske sreće

August 26, 2014, 2:37 pm
$
0
0
Kada smo se uselili u ovaj stan još u februaru, ništa mi nije bilo bitnije od sređivanja balkona. Čak sam rekla da bih i kuhinju žrtvovala neko vreme, samo da balkon osposobim što pre... Od dva komada, na kraju sam shvatila da ove sezone mogu srediti samo jedan i to sam čekala od februara do sredine jula kako bi on bio gotov.

Prvo smo morali da iselimo i razdelimo stare Nanine stvari, pa smo morali da poslažemo naše stvari koje su tako mesecima čučale u kutijama. Sećam se da u jednom trenutku nismo mogli ni da uđemo na balkon od kutija, već sam veš prostirala ne znam ni sama kako. Znam da sam kutije sa knjigama morala da zaštitim mušemom na tufne, a one krupnije stvari sam sakrivala pod otvorene kišobrane. No, rekla sam sebi da balkon mora biti gotov do mog rođendana.


Međutim, ubrzo sam uvidela da ću taj kutak morati sama da sređujem, jer nestrpljenje je bivalo sve veće i veće. Naravno, niti me je vreme poslužilo, a vala ni slobodno vreme, tako da sam sa renoviranjem počela tek nakon rođendana i to po principu: ''Nisam tu dve nedelje, zaboravite da postojim''. I tako je počelo moje prvo veliko renoviranje, odnosno moj prvi veliki DIY projekat.

Inače sadim biljke u martu, sa prvim toplim danima. Znala sam da je sredina jula dosta kasno vreme za sadnju i ''pošumljavanje'', ali sam bila uporna. Razmišljala sam dosta o svemu i shvatila sam da će mi i mesec dana leta na balkonu biti dovoljno. A onda sledeće sezone krećem još u januaru! :)

Dakle, prvi zadatak je bio izbaciti sve kutije sa balkona i raskloniti nepotrebne stvari. Onda, najteži deo posla bio je odlučiti se za jedan stil i dizajn koji bih primenila, pre nego što sam otišla u nabavku materijala.

Verovatno sam godinama maštala o tom momentu, ali kada je na red došla kupovina boja, promenila sam mišljenje jedno zilion puta u nedelju dana. Fasada zgrade je prljavo žuta, betonski pod je cigla bordo, dok su lim i ograda izbledelo zeleni. Razmišljala sam da li će moja promena uticati na ukupan izgled zgrade i da li će narušiti estetiku. Međutim, kako je zgrada nadograđivana, neke terase su zatvorene, neke služe kao ostava - došla sam do zaključka da će moj balkon zapravo oživeti malo tu dosadnu sliku sa ulice.

Dosadašnje boje koje su preovlađivale u mojoj mini bašti na prozoru jesu bile bela, crvena i zelena. Zaluđena toplom sivom već mesecima, rešila sam da izbacim crvenu i da belu uparim sa sivom, a detalje prepustim zelenoj, tirkiznoj i ponekoj ciklama. Jer, promena je dobra.

Od zadataka sam imala:

- krečenje fasade
- bojenje zida od cigle
- bojenje poda
- bojenje ograde i lima
- bojenje vrata
- bojenje ormarića
- sitne popravke

Od materijala sam nabavila: 

- Maxipol polikolor za unutrašje zidove: bela
- Dipi toner: crna
- Akrilna podloga za unutrašnje zidove
- Maxima boja za beton: siva
- Maxima osnovna boja za drvo
- Maxima završna boja za drvo: bela
- Duga osnovna boja za metal: siva
- Hemmax završna boja za metal: siva
- Zoralux akrilni emajl lak: tirkizna
- Manji i veći valjak
- Teleskop za valjak
- Posuda za umakanje boje
- Rešetka za ceđenje boje
- Razređivač
- Šira i uža četka za akrilne boje i emajl
- Ostalo: šmirgle, stare krpe, tegla...


Prvo sam očistila čitave površine, od ograde, cigli do fasade. Pažljivo sam odstranila prašinu, rđu i piljevinu i poneke površine prešla vlažnom krpom. Onda sam prešla sve zidove razmućenom osnovnom bojom za zid. Kako je balkon zavučen, te ima krov, nisam morala da uzimam boje za spoljašnje zidove. Dakle, prešla sam osnovnom bojom i sačekala jedno pola sata da se osuši. Pošto je osnova na bazi vode, vrlo brzo se suši i skoro pa da ne ostavlja nikakav trag, ali lepo grundira i pripremi površinu za nanošenje boje.

Onda sam tonirala polikolor crnom bojom i dobila sam svetlo sivu, tek nešto više prljavu belu. Zbog smoga i prljavštine koja se nakuplja zbog ulice, moj izbor zida, ograde i poda nije bio bela boja. Krečenje fasade je bio horor film. Krečila sam dan i noć nekoliko dana bez prestanka. Zbog izuzetno hrapave i neobrađene površine zida, i manjka kompresora, morala sam da utapkavam boju kvadratni centimetar po centimetar. To je trajalo skoro nedelju dana bez preterivanja. Koliko god da sam pritiskala boju valjkom ili koliko god puta prešla neku površinu, duboke brazde u zidu su i dalje uporno pokazivale prljavu žutu boju. Nisam mogla da čekam na kompresor još mesec dana, pa sam uzela usku četku u ruku i prešla svaki zid po dva puta. Plafon je bio horor film x 2. Strah od visine, klimave merdevine, III sprat - pa vi zamišljajte...


Dok su se slojevi boje na zidovima sušili, ja sam u pauzama završavala sve ostalo. Prvo sam prešla lim i ogradu osnovnom bojom, pa sam čekala 24h kako bi se osušila. Kada sam premazivala završnu boju, počeo je grad, pa sada ponegde na simsu imam male kratere. :) Leđa nisam osećala tokom premazivanja ograde, jer je rad sa emajlom jako pipav posao, a bilo je potrebno preći svako rebro po četiri puta ukupno. 

Iako volim crvene cigle, smatrala sam da se neće lepo slagati sa ostatkom boja, pa sam i njih prefarbala u svetlo sivo, ali tako da sam fuge prešla polovično, kako bi se dobio industrijski momenat. Vrata sam dobro išmirglala i odstranila sam furnir koji je podlegao vlazi, pa se odlepio i deformisao. Kada sam odvojeni furnir pokidala, dobila sam neobične šare na dnu vrata koje kao da simuliraju boju koja curi. Tata je kasnije imao neke ideje sa ombre efektima, ali videću da li ću to uopšte raditi. 

Na vrata sam okačila ovu genijalnu tablu koju sam dobila od Jao tima tokom darivanja kod mene na fb stranici i odlučila sam da će mi ona služiti za ostavljanje poruka od strane gostiju koji posete balkon i popiju kafu ili čaj sa mnom na njemu.


Pod sam takođe morala da išmirglam grubljom šmirglom i dobro ga operem sunđerom. Kada se osušio, krenula sam da bojim cokle prvo, a onda i sam pod. Koristila sam širk valjak i usku četku za uglove i pipave površine. Moram reći da sam se iznenadila koliko je ova boja za beton elastična i koliko ima jaku pokrivnu moć. Pritom, suši se vrlo brzo i ne troši se mnogo. Ja sam kupila tri kantice, od čega sam za dva, a ponegde i tri premaza potrošila jedva jednu i po. 

Cene boja koje sam kupovala se kreću od 300 do 600 dinara max po kantici. Moja preporuka je da kupujete ili u farbari na dnu Kraljevića Marka ili u Sinđelićevoj prekoputa pet šopa. Nema potrebe da uzimate strane brendove, domaći su sasvim kvalitetni, a isto važi i za propratni materijal, kao što su četke. 


Ćošak kod zida sam želela da ostavim go kako bi cigle došle do izražaja. Na njega sam okačila samo fenjer (pogledajte u Jysku, bili su oko 299 dinara svih boja) i Boskke Sky Planter koji sam davno dobila od Miloša za rođendan, a nikada nisam imala mesta da ga okačim. Da, ruzmarin stoji naopako i baš je kul! 

To ćoše sam iskoristila za veće biljke (pisaću o njima nekada u odvojenom postu) i gajbice na koje sam postavila omiljeni podni fenjer (Ikea). 


Iako je prva ideja za žardinjere bila da uzmem one plastične u boji terakote, Mati i ja smo se zalepili za ove ciklama i zelene i shvatili smo da bi one išle sjajno sa cvećem koje sam kupila za njih. I nismo se prešli, jer toliko živosti doprinose čitavoj atmosferi i na balkonu, ali i sa ulice.


Eh, onda je na red došla ova poličica koju sam jedva sačuvala da ne završi u kontejneru. Nani je služila kao polica za začine u kuhinji. Ja sam joj dala namenu police za mini sukulente i kaktuse. Prvo sam je dobro očistila od masnoće Keom (ili Vimom), osušila i onda prešla finom šmirglom. Prvi sloj boje je bio akrilna podloga za drvo koja je obično bela. Policu nisam htela da gitujem, jer sam želela da zadržim taj rustik izgled. Tokom ovakvih radova morate imati strpljenja, inače posao neće biti dobro urađen. Nakon premazivanja osnovne boje, ostavila sam policu da se suši nekoliko sati. Jeste, imala sam potrebu da je odmah umrljam u rezedo-tirkizno, ali znala sam da to neće izaći na dobro, da će se boje pomešati i da će nastati grumuljice i štošta još. 

Nakon sušenja sam je prešla Zoralux akrilnim emajl lakom koji su mi tonirali iz palete direktno u farbari. Jako sam zadovoljna njihovim bojama, ova kantica me je koštala oko 1000 dinara, a već sam s njom uradila jedan stočić (biće prikazan u postu o spavaćoj sobi) i ovu poličicu, a nisam ni pola kantice potrošila. 


Kada se i boja osušila, prešla sam grubljom šmirglom ivice police, kako bih sastrugala i osnovni i završni premaz i kako bi tamno drvo izbilo u prvi plan. Na taj način sam dobila prostu shabby obradu. 

Svi znate koliko volim šoljice i planiram da napišem post samo o njima. Plašim se da će fotografija biti toliko da ću vas udaviti skrolom, jer sam sigurna da ih brojim blizu dvesta komada. Zdravo, ja sam Iv i ja manično sakupljam šolje. Daklem, ne koristim ih samo za pijuckanje kafe/čaja/upiši napitak, već za različite namene. Tako sam ove iskoristila kako bih u njih presadila sukulente. 

Kaktusi i sukulenti ne traže mnogo vode, pa je sasvim u redu ako ih posadite u šoljice ili posude koje nemaju rupu na dnu. Npr. možete na dno šoljice ubaciti par kamenčića, a onda zemlju izmešati sa malo peska i na taj način ćete dobiti super-pogodnu zemlju za sukulente. Oni se zalivaju jednom u mesec dana i to sa vrlo malo tečnosti (jedna supena kašika vode na ove šoljice).


Kaveze sam prvi put iskoristila dok sam sređivala Jazz Baštu, a onda su svi kafići i izlozi po gradu krenuli sa istim trendom. Mislila sam da taj detalj preskočim kod mene na balkonu, ali me je Matijina mama iznenadila jednim, i to za rođendan! Malo je reći da sam bila oduševljena, posebno ovim četvrtastim u beloj boji. Mogu se naći po gradu ako pažljivo šnjurate po izlozima.


Poslednja stvar koju sam uradila na balkonu, jeste ovaj element. On je nekada stajao u kuhinji kao viseći element, ali ga je moj tata pri izradi nove kuhinje prikucao na zid i tako sačuvao od otpada. Njega sam sredila isto poput poličice. Prvo sam ga išmirglala, pa premazala osnovnom i na kraju završnom bojom. Materijal od koga je rađen front jeste standardna oplemenjena iverica, koja je inače komplikovana i nemoguća za obradu. Međutim, kako je ovo parče nameštaja koje će stajati napolju i služiće svrsi dok se ne raspadne od vlage ili ga zamenim nečim boljim - ja sam rizikovala i odlučila da ga ipak prefarbam i učinim primamljivim makar dok je tu. Farbanje je išlo glatko, boja stoji čvrsto i ne ljušti se, mada moram pomenuti da sam išla sa dva ultra tanka sloja osnovnog premaza, pa sam čekala 24h da se osuši i tek onda prešla završnim premazom za drvo. 

Grumuljice sam skinula finom šmirglom, tragove od eksera sam prelepila kant kapicama, dok sam kupila nove keramičke ručke i njih zašrafila umesto ružnih, starih. Namerno sam čitav ormarić radila u beloj boji, jer sam želela da mi osnova svega na balkonu bude svetla. 

Pošto mi je ostalo viška boje za metal, staru plastičnu fotelju koja je bila crne boje, prefarbala sam u sivo. Prešla sam dva sloja sa sitnom četkom, kako bih zašla u svaki prorez pletiva. Dosta detalja sa balkona je kupljeno u Ikei, između ostalog i čipkane limene saksije. Ikea nije jeftina i naravno da je nema kod nas, ali sam nakon toliko godina smucanja po gradu napokon naišla na ženu koja dovozi stvari iz Mađarske i ima najpovoljnije cene (ako vas zanima ko, šta, javite se u inbox za dalji info). 


Neke od čipkastih saksija nisu Ikea, već su kineska radnjica ''Sve za 150'', plastične su i imaju rupice na dnu, kao i tacnu za sakupljanje vode. Generalno kada pogledate, lepe su i jedne i druge, samo što ove limene koštaju barem 5 x više.

Mama, brat i snajka su mi bili prvi gosti na balkonu, pravila sam im domaću pogaču sa grilovanim čerijem i prelivom od maslinovog ulja i svežeg bosiljka iz bašte. Upalili smo fenjere i sveće, nasuli hlađeno vino i uživali u maloj oazi na Vračaru. A onda mi je mama rekla: ''Crna Ivana, pa ti si celu platu potrošila na saksije i cveće''. 

Hm, većinu saksija koje sam iskoristila imam već godinama, ali nisam imala prilike da ih koristim, što zbog malog prostora za baštu, što zbog imanja potrebe da ne mešam stotinu boja. One koje sam kupovala, e za njih sam imala plan. Prvo sam obišla sve radnjice sa saksijama i sitnicama, pa sam obišla više pijaca, a na kraju sam otišla u Baštu. Bašta vam je raj i moja topla preporuka! Ako uzimate saksije od terakote, moj predlog je da pogledate zavučene radnjice po pijacama i gledajte da uzimate saksije koje u cenu imaju uračunatu tacnu. Neke radnje na Kaleniću deru samo zato što su u prvim redovima i recimo ako vam je jedna saksija 150 dinara, oni vam uz nju tutnu i tacnu, a onda tacnu naplate još 40. Nije stvar u novcu, već u principu, posebno ako uzimate više stvari.


Kao što rekoh, neke od mojih ''saksija'' su reciklirane posude. Npr. ova čuvarkuća je zasađena u keramičku posudu za so koju je Nana često koristila. 

Tu ima i nekih činijica i tanjirića koji služe kao tacne ispod saksija, kao i par gajbica koje tek čekaju svoju namenu. Jer, imam još jedan balkon, a treba i njega srediti na proleće.


Sada kada pogledate pre i posle slike, prosto je neverovatno. Dok sam čistila balkon pre krečenja, razmišljala sam kako i nije tako prljavo, možda da sačekam sledeću godinu za renoviranje... Međutim, sada kada ujutru ustanem i skuvam čaj, pa se ugnjezdim u fotelju i posmatram sve te biljčice, mojoj sreći nema kraja. Jeste da sam patila od upale mišića i ukočenih leđa danima, ali isplatilo se, zar ne?


Takođe, moram da se pohvalim, baš mi je danas dok sam se spremala da započnem ovaj post stigao paketić iz Francuske. Naime, pre mesec dana sam učestvovala u nagradnoj igri kod Judith na blogu Joelix.com. Do sada sam samo jednom učestvovala u nekom darivanju i posle toga sam rekla sebi da ja nisam srećne ruke i da nema poente da se nadam nekim nagradama, posebno onim koje stižu iz Francuske. Međutim, dok sam čitala njen post, nešto je u meni kliknulo i ja sam ipak rešila da ostavim komentar, pa šta god bilo. Znate onu: ''You can't win the lottery if you don't buy the ticket!'' - e, time sam se vodila. I baš sam razmišljala kako bi bilo super da osvojim ovu supercool stvarčicu, taman da vidim šta prija mojoj novoj aloe veri koja nikako da se primi. 

I nedelju dana kasnije, pri kraju jednog užasnog dana, stigao je mail od Judith u kome mi javlja da sam ja dobitnik Parrot Flower Power darivanja! Mali zeleni drugar je doputovao danas, uz pisamce i bebe sukulente koje jedva čekam da posadim.

Fora sa ovim izumom je u tome što je potrebno da ga zabodete u zemlju, onda instalirate aplikaciju na vašem telefonu, tu napravite vaš profil i profil vaše bašte, odaberete biljku na koju želite da motrite (u bazi od 7000 biljaka!) i to je to. Uz pomoć Bluetootha i 4 senzora koji prate vlažnost zemlje, temperaturu, količinu svetlosti i količinu jona u zemlji, aplikacija vam šalje dnevni izveštaj o biljci, u momentima kada je potrebno da je zalivate, sklonite sa sunca, nahranite đubrivom i sl. Ja - oduševljena! 

Obavezno posetite Judithin blog, kao i Igorov, jer ljudi pišu divno, imaju fenomenalne fotografije i ideje i vode jedan super pokret koji se zove #urbanjunglebloggers! 


I dok polako privodim ovaj dugi post kraju, želim da se izvinim što ste ovoliko čekali na njega, ali jednostavno nisam bila zadovoljna fotografijama. Nisam ni sada, ali čekala sam pravo svetlo. Mnoge fotografije iz ovog posta nisu načinjene u jednom danu, već sam fotkala i fotkala oko mesec dana, tokom različitih delova dana, da bih na kraju sela jedno veče i rešila da ih sve sortiram, proberem i sredim za post. 

Nešto mi ne ide pisanje već neko vreme i sve mi je teže da pišem bilo šta lično. Onda me pitate kada će novi post i ja se tako rastužim jer osećam neku obavezu da pišem, pa sednem da pišem i shvatim na pola puta da je sve tako forsirano. Onda obrišem sve pasuse, pa stavim post na pauzu, sve dok mi ne naiđe ovakav kucački nalet kao večeras.

Tako da mogu reći da sam baš uživala u ovom pisanju, nekako je sve išlo tako lagano, da nisam ni osetila. Drago mi je da ste tu. Samo vi mene opominjite, slobodno! :)


Pre nego što vas pozdravim za laku noć ovim magičnim nebom sa mog balkona, htela sam da vas pitam da li ste primetili neki novi ukras na mom balkonu, a da nisu saksije i cveće? Neko nov, hm? :) Ali, o njemu neki drugi put! Laku noć divni ljudi sa bloga moga. ♡




↧

Lalicina radionica kuvanja

October 7, 2014, 12:23 pm
$
0
0
Blogu je bio rođendan pre nekoliko dana. Zajedno smo napunili dve godine bivstvovanja na mreži, a ja imam osećaj kao da je prošlo sto. Blogorođendan (kako se to danas moderno kaže), proslavila sam na damskom izletu sa Sonjom i La, tokom kog smo završavale poslednje pripreme pred Gozbu. Prećutno smo uz osmeh i vino nazdravile svemu što su nam blogovi doneli, između ostalog upoznavanju i kreiranju zajedničkih projekata.

Moj rođendan je bio još letos i na poklon sam dobila jednu posebnu radionicu. Kantonsku radionicu u paru sa Matijom, koju nam je držala Lalica (a, Miljanče je pazio na mangupe i fotkao). Jako sam se obradovala kuvanju sa mojom jačom polovinom, jer ga je inače teško naterati da se uhvati varjače, osim ako se ne spremaju neke delicije. Khm, a meni koji se tog dana pripremao je i više nego delikates. 

* Kineski valjušci kuvani na pari 
* Slatko ljute brzo pržene pirinčane nudle sa sezonskim povrćem 
* Hong Kong azuki poslastica 


Atmosfera je bila blago haotična, ako uzmemo u obzir nas četvoro u maloj kuhinji, sa otvorenim balkonom na koji su svako malo istrčavali Vini i Njanja. Njanja zna da leti sa III sprata i to je dokazao tri puta, dok Vini i dalje nema osećaja o visini i opasnosti usled pada, pa smo jurcali na taj balkon i po stanu sa noževima i varjačama kao ludaci - pokušavajući da im ''objasnimo'' kako moraju biti mirni dok mi kuvamo. 

Dok je Miljan pokušavao da uhvati nekog svetla sa ISO na dozvoljenom minimumu, La nas je svojim pevljivim glasom vodila korak po korak kroz recepte. 

Prvo smo čop-čopnuli svo povrće za nudle i većinu tog posla sam prepustila Matiji. Ako ništa drugo, on obožava da secka i tako jedan živi multipraktik je dobra stvar za imati tokom gurmanskih žutih minuta. 


Dok su se nepoznati mirisi kineskih začina širili kuhinjom (a, verujem i zgradom, ulicom), ja sam prešla na testo za dumplings iliti valjuške. La mi je usput pokazala sjajne trikove za merenje i jednako razvijanje testa pa sam se u nekom momentu zaigrala kao da po prvi put mesim testo. 

Dugo sam se radovala ovoj radionici i kada je došlo vreme da se odabere jedna, prepustila sam izbor Matiji, tj. želela sam da i on podjednako učestvuje u kuvanju, te mi je bilo bitno da odabere neku koja bi njemu bila ''zadatak''. Zboga toga smo uvijanje dumplingsa radili svo četvoro uz grohotan smeh i zvuke poput: ''Aaaa, to tako ideeee!'' ili ''Aaaa, to tome služi!''... 


Vreme je letelo, a naši stomaci su sve više zavijali, taman izazvani aromama još malo pa gotovog ručka. Dok su muški pokušavali da postave minijaturni sto na balkonu. La i ja smo umutile poseban umak za valjuške koji je svojim kineskim pismom na bočicama pretio da će biti ljutkast, sladak i opčinjavajuć.


A onda smo nakon četiri sata seli i spremili se da poberemo plodove svoga rada. Naravno, u tom trenutku je bilo bitnije da pokusamo svu hranu dok je bila topla, pa je fotkanje ostalo u drugom, a dok smo došli do dezerta i u poslednjem planu. 

Moje oduševljenje valjušcima se nastavilo danima kasnije, jer sam maštala o tome kako kupujem mushiki i kuvam sve živo u njemu, a onda odlazim kod one bakute u kineski TC i punim korpu svim sosevima i uljima kojih se domognem. 

Kako bih rekla, kuvanje sa La nekako uvek inspiriše. Znam da me Iva razume, jer ranije dok smo se češće viđale, nakon druženja sa La, došle bismo kućama i narednih nedelju dana ne bismo izlazile iz kuhinje. Da li je do drugačijeg pristupa, različitijih začina, ili jednostavno harizme i energije, verujem da je u njenom slučaju opravdana ona: ''Tuđe je slađe'', jer da sam sama sebi spremila te nudle, ne verujem da bih kasnije ''lizala prste''.


Dezert od azuki pasulja, sa sladoledom i mlekom je bio toliko fenomenalan, da nismo ni stigli da ga uslikamo. Miljan i La su nam naredili da se povučemo u svoje odaje (dnevnu sobu) i odmorimo dok nam oni donesu dezert dekorisan kao sa Lalicinih postova. Popili smo, posrkali i izgrickali sve što je bilo u tim visokim čašama i na taj način smo zaokružili taj dan. Dok su se Njanja i Vini lenjo razvlačili po kauču, mi smo im se pridružili, svako na nekom svom mestu, sa šoljom kafe i kezom od uva do uva. Kakav savršen vikend, kakva savršena nedelja. 


Pogodilo se da sam ovaj post planirala za povratak nakon godišnjeg odmora, dok je taman La objavila darivanje kod nje na blogu. U pitanju je poklon radionica po izboru za dve osobe i darivanje traje do srede (sutra) u ponoć. Zato, trk kod nje u komšiluk, da čujete njenu priču iz ugla mentora i vidite sve detalje u vezi sa darivanjem. Srećno! 


↧

Bezbrižno

October 18, 2014, 12:28 pm
$
0
0
Kada mi neko spomene domaći sladoled, ja se uvek setim tetkinog. Majušne, svetlo žute kocke i aroma limuna koja nagoveštava da će to biti jedan preukusan letnji dezert. Sedimo u dvorištu Alexija, Jole, Lirkić i ja, toliko smo mali da nam stopala vise sa drvene klupe. Tetka iznosi sladoled, a Zoki priprema kameru da snimi predstavu koju smo pravili čitav vikend. Sećam se da sam ja bila zadužena za scenografiju, crtala sam drvenim bojicama po papirima koje je tetka donela sa posla i zamišljala sam kako sam stvorila čitavu prašumu od jednog tabaka. 

Možda je moja ljubav prema šoljama zaživela još tada. Oni su u svojoj kuhinji imali svako svoju šolju i sve su bile lepe i različite. Želela sam da ih imam sve i posle kada bi mi mama kući sipala mleko u neku našu dosadnu, ja sam tražila da mi kupe novu, šarenu da bude samo Moja. Ivanina šolja. 

Sećam se da kada je tetka pravila prženice, Alexija i Jole su mazale eurokrem na njih i Lirkić i ja smo bili u čudu. To nam je bilo skroz bljak na prvo oko, a onda smo ih i probali. Isto tako pamtim kako sam sva ta leta koja sam provodila tamo, bila drnda jer su me terali napolje u dvorište. Valjda mi je kao detetu odraslom u centru grada međ' sivilom i betonom, bilo nezamislivo da sve svoje dnevne zadatke i doživljaje radim i provodim na otvorenom. Bilo mi je hladno ili neudobno, a zapravo nepoznato, jer sam svo vreme provedeno kod tetke želela da provodim samo u sobi mojih sestara. Tad sam već bila odlučila da ću jednog dana biti umetnik i divno uređena soba za devojčice bilo je sve što me je tada interesovalo.

Alexija je imala sekreter, jako lep i bila sam strašno ljubomorna na nju. Silno sam želela da sate provodim za tim stolom crtajući, dok su mi svi dosađivali sa igrarijama u dvorištu koje me uopšte nisu zanimale. Tada sam razmišljala samo o uređenju svoje sobe i imanju jedne za sebe (za početak), koju ne bih morala da delim sa Lirkićem. Igrarije u dvorištu, bašte i đakonije me tada još uvek nisu zanimali. 

Lirkić Mahanda je moj mlađi brat. Mislim da je taj nadimak nastao tu negde tih godina, rekla bih da mu je to bio alter ego. Ja sam oduvek bila Ivi, dok su Alexija i Jole ostale Alexija i Jole. Lirkić je sada Miki ili Miško. Leta kod tetke su mi najlepša sećanja iz detinjstva. Raspust smo jedva čekali samo da bismo što pre išli na Zvezdaru i dane provodili u društvu njih dve. Meni je falilo žensko društvo za igranje, dok je njima falio hiperaktivni dečačić za jurcanje. Barbike ili bicikli - nalazili smo vremena za sve po malo.

A onda smo počeli da odrastamo i ljuljašku na trešnji je zamenio sto za stoni tenis, dok je mali šator na travi u obliku kućice, dobio zamenike u obliku lejzi begova. Limunadu je zamenilo vino ili Zokijev mućkani latte, a dnevne rođendane su zamenile ponoćne žurke. 

Iako smo odrasli, i pronašli svako svoje interesovanje, nismo prestali da se okupljamo.



Kako sam odrastala, tako sam sve više vremena želela da provodim u njihovom dvorištu, nego u sobi za devojčice. Samo odjednom se desio 1. maj kada je nekoliko nas sedelo zavaljeno u tetkinu veliku ljuljašku, pilo kafu i konstatovalo kako je dvorište u kome smo uživali, jedno od najlepših skrivenih oaza u gradu. 

U tom trenutku sam poželela da nađem onu malu Ivanu od 7 godina i da joj kažem kako bi trebalo da izađe iz sobe i odvoji se od sekretera i uživa u zelenilu i cveću tetkine bašte. No, dobro, sve je nekako došlo na svoje mesto, uspela sam da izbalansiram između crtanja i maštanja o sobi za devojčice i uživanja u cveću i zalivanju bašte uveče dok letnje sunce zalazi za brda Zvezdare.


Ovo snimanje smo uradili još prošle godine tokom septembra, ali sam zakasnila sa objavljivanjem usled ostalih obaveza i postova. Seriju smo radili za iStock, a Alexiju i Joleta sam nagovarala dobrih nedelju dana da mi poziraju. 

Dan je bio topao i sunce je bukvalno blještalo. Na kraju smo morali da se dovijamo uz pomoć opreme kako bismo napravili bilo kakve uslove za dobre fotografije. Međutim, taman kada se Alex opustila, sunce je počelo da zalazi i nekako se sve savršeno uklopilo. 


Kroz život nam se dešava da upoznajemo različite ljude, stvaramo prijatelje i u poznim godinama, ali i prekidamo prijateljstva kao i kontakte sa članovima porodice. Naravno, neki koraci su opravdani, dok pak neki i nisu već se jednostavno desi da se ljudi otuđe. Ja nekako verujem da se i to dešava sa razlogom, da se za ljude do kojih nam je zaista stalo - zaista i trudimo i da i pored života, silno želimo da ih zadržimo u njemu. 

Rastužim se dok razmišljam o ljudima koje smo izgubili kroz život, ali se onda okrenem i pogledam kako su decenije prošle od kada opet neke druge ljude imamo. Sa nekima od njih delimo prve korake u pelenama, ili prve igračke, prve časove u školi ili prve žurke. I zapravo zajedno živimo, doživljavamo, smejemo se, slavimo i sećamo se.

Rekla bih da je čitav ovaj dan kada su nastale ove fotografije, jedan omaž našem bezbrižnom detinjstvu i igranju na travi, sa plastičnim šoljicama za čaj, grickanju tetkinih slatkih đakonija i čitanju Mikijevog almanaha. Samo nam je Lirkić falio, dakle mali, nećeš se izvući sledeći put! :)


Stajling i dekoracija: Mali Iv
Fotografije: Dragana Đorović i Jovan Marjanov * Novi Dirižabl 
Modeli: Alexija i Jole
Asistenti: Zoki, tetka i Beca


↧
Search

Gozba u vinogradu jednog salaša

October 21, 2014, 2:20 pm
$
0
0
Kada bih morala da odaberem pesmu koja bi opisala taj dan, stvarno ne bih umela. Sedim i slušam plejlistu koju smo pravili i nekako mi svaka stvar ide uz Gozbu, svaka mi je dovoljno poletna i srećna. Evo, da je podelim sa vama, mislim da ćemo se složiti:

♫ Gozba Playlist


Znate ono kada se snima neka filmska trilogija, pa drugi deo nikako ne može da nadmaši prvi. Iskrena da budem, ja sam tako mislila da će biti i sa Gozbom. Ona prva je morala da priraste za srce i bila sam ubeđena da nijedna druga ne može biti kao ta. A onda se desila druga po redu.

Ustali smo zorom i polako se uputili ka salašu sa gepecima punim tanjira, kutijica sa hranom i gajbi sa dekoracijom. Sve onako zvecka vojvođanskim putem, svako u svojim kolima, svako sa osmehom na licu i nadom u mislima. Nadamo se lepom danu, samo da nas sunce obraduje.

Nakon onako kišnog leta, mislila sam da će nas na jesen zateći potop. Međutim, zamislite sredinu oktobra, trideset stepeni i zlatni pun krug visoko na nebu. Nema ni oblačka, samo spori povetarac koji povremeno prevrne neku salvetu na stolu. Nismo u kaputima kako smo planirali, niti smo unutar kuće čika Nikole čiji je salaš, već smo napolju, u vinogradu - na našu ogromnu sreću. Nije pala kiša, pa da se ne može obići zemlja oko salaša i ne duva vetar toliko jak da može oboriti svu dekoraciju. Već je onako, savršeno. 


Čini mi se da sam već nekada Gozbu uporedila sa filmom. A nije da pričam gluposti, zaista mislim da smo taj dan oživeli priču sa platna. Režiser je uhvatio savršeno svetlo, strpljivo je čekao zalazak da bojama da tu zlatnu patinu i da senke dobro naglase teksture. Scenograf se potrudio majstorski, jer obrisi Fruške Gore kao da su bili pravi. Muzička podloga je bila pažljivo odabrana da ne remeti taj spokoj Perkovog salaša. Čak su i glumci bili vidno raspoloženi, smeh se čuo svuda na imanju.


Kada smo se odlučivali za dekoraciju, želeli smo da se u potpunosti uklopi u okruženje imanja, tako da njegovu lepotu ne sakrije, već istakne. Zbog toga smo odabrali prirodne materijale i dekoraciju, poput drveta, lana, pak papira, kanapa od jute i bundeva upletenih u bršljan. Dodatak stakla u paru sa keramikom, doprineo je svetlucanju pod suncem i odsjajima koji su bili savršen dekor fotografija. 

Kako nije bilo osvetljenja u vinogradu, morali smo da se okrenemo svećama, khm, brojnim svećama i fenjerima. Naravno, tek je igra njihovih plamenova doprinela atmosferi. 


Od sudova smo iskoristili sve nasleđeno što smo mi kao tim imali, pa smo ih mešali sa rustičnim komadima sa salaša. Taj dan je između ostalog bio i jedno instant nostalgično iskustvo, ako se samo prisetim Smederevca, lončića i emajl vangli na tufne... 

Ne možete da ne budete srećni kada doživite takvu nedelju. Sa pogledom na sve te prirodne lepote, boje i ukrase i sa omamljujućim mirisom gulaša ili humusa od bundeve u nozdrvama... Dođe vam samo da ukradete neku prostirku i izvalite se na travu dok sunce proviruje kroz krošnje. Jesen je, a obrisi su zlatni i zemlja je topla. 


Ja sam bila tako rasterećena. Znala sam da kakvu god dekoraciju postavim, imaću salaš kao scenografiju i neće mi biti teško da na kraju dana uzdahnem od zadovoljstva. Ovaj put sam bila odmornija i jedini zadatak koji sam sebi zadala, jeste bilo uživanje i ćaskanje sa gostima. Želela sam da se sa svakim upoznam i popričam, a ako stignem i nazdravim pa i više puta, jer zaslužili smo. 


Da smo mogli da biramo bolji tim Prijatelja Gozbe za ovu jesenju, ne znam da li bismo uspeli u tome. Tu je bila divna Bojana koja nam je svojim porcelanskim tagovima ulepšala svaki poklon paketić. Čeda i Nevena su se pobrinuli za savršeno piće uz gulaš, dok je Mila imala pune ruke posla oko slanja začina kako bismo napravili idealnu mešavinu za pitu od bundeve.

Porcelanski tagovi by re:art.concept
American Pale Ale i belgijski Wit by Zebrew Nanobrewery
Mešavina začina za pitu od bundeve by Kuća začina Ruzmarin

Hvala vam! 


Možda je najlepši dekor zapravo naša sreća i drugarstvo. Sigurna sam da ljudi osete to ushićenje kada pričamo o Gozbi i onome što stvaramo. Zbog toga mi je drago što sve više i više ljudi želi da bude deo Gozbe za tim našim stolom. 


Način na koji La priča o hrani koju sprema i sa kojim iskusnim zamahom uvija kremu na kapkejksima, dovoljan je razlog da želite da se motate oko nje dok je u kuhinji. Uvek će vam lukavo doturiti neki savet kroz smeh i nakon druženja sa njom želećete da se takmičite za Mišlenove zvezde.

Sva sreća pa je taman pao mrak kada smo poslužili slatkiše, inače ne znam kako bismo smeli da se gledamo sa onoliko punim ustima ukusa. Ne mogu da prebrojim glasove, ali mislim da je čokoladni kapkejk sa filom od džema od šljiva podjednako pobednik kao mini tartovi sa nadevom od bundeve i šlagom sa lešnicima. Ma samo dok pobrajam sve ove sastojke i sećam se aroma, nekako poželim da se taj dan nikada nije završio. 


I pre nego što ovako osveženih sećanja odem na spavanje, želim da kažem da bih pisala o svojim utiscima do naredne Gozbe. Ali plašim se da svojim rečima ne pokvarim lepotu ovih fotografija, za koje mislim da su 110% prenele atmosferu sa salaša. Iznova i iznova ih otvaram i gledam i svaki put primetim neki novi deo kadra i onda se zadovoljno smeškam sama sa sobom i tiho šapućem: ''Kako nam je bilo lepo''. Sonjita, hvala ti što si uspela da uhvatiš svaki delić naše sreće.


Na kraju Gozbe, dana i posta, želim da se zahvalim našim muškim članovima tima, što su bili tu da nam pomognu kako bismo zajedno kreirali jedan ovakav filmski dan. Hvala kume, Borise, Miljane i Matija. 

Hvala još jednom našim veselim gostima, bilo je pravo zadovoljstvo čavrljati sa vama i podeliti po koju priču uz topli čaj i slatkiše kraj vatre. 

I hvala čika Nikola, teta Milice, Boško i Tanja na salašu, kuhinji, vinogradu, ljubaznosti i poverenju! 

od srca, 
Гозба





↧
↧

Wallpapers pt. 12

November 11, 2014, 12:56 pm
$
0
0
Ovih dana pijem dosta čaja i kafe, a to znači da ostajem dugo budna u noć i radim. Pričala sam već nekada ovde da me je ranije jesen deprimirala, sve dok nisam otkrila lek za tu boljku, a to su red, rad i disciplina. Ako napolju pada kiša i grozno je hladno i ako sam već zaboravila more na kome sam bila i modro plavetnilo istog - ja krenem po spisku obaveza i samo precrtavam projekat po projekat. 

Uglavnom, ovih dana crtam i više nego što sam navikla, pa sam htela da iskoristim jednu ideju o kojoj sam pričala sa Matijom. Kako bih rekla, jedna nacrtana ideja u toku pauze za kafu pre nego što se vratim plakatima, sajtovima i logotipima. Mislim da objašnjenje nije potrebno, svi će ga džedaji razumeti. May the Force be with you. 


 *
za download wallpapera Star Coffee, klik OVDE


 *
za download wallpapera Star Tea, klik OVDE



↧

Razmišljanja pred sneg

December 3, 2014, 1:42 pm
$
0
0
Povremeno kliknem na svoj blog pa prelistam stare postove. Ne umem da objasnim emocije koje se tada rađaju, pa bih radije rekla da je to skup osećanja. U prvi mah se nostalgično osmehnem kada vidim fotografije našeg starog stana i moje kuhinje, a onda me obuzme neki stid jer u tekstu pronađem gramatičke greške ili previše ličnih detalja. Onda nastavim da listam, pa naiđem na post o sređivanju plakara i shvatim da se uopšte ne sećam da sam ga pisala i sama sebe potapšem po ramenu uz misao: ''Uuu, ovo će mi koristiti kada budem sređivala komodu''. 

Nastavljam listanje kao da čitam tuđi blog, pa se zabuljim u neki post i sa radoznalošću čitam do poslednje rečenice. Smešno je, jer to su moje reči, a zaboravim da sam ih pisala. Isto tako naiđem povremeno i na neku od onih mojih fraza koje obavezno obrnem, pa se začudim jer se nešto ne sećam da sam ih ikada upotrebljavala.

Tako ja zapravo srećem sebe iznova i iznova, upoznajemo se i prisećamo zajedničkih trenutaka.

Da li je taj osećaj nepoznatog prisutan jer sam se promenila? Da li razmišljam drugačije i da li osećam drugačije? 

Na početku stvaranja ovog bloga, a vala i dobrih godinu dana nakon toga, pisala sam priče iz života. Tužne, setne, srećne ili presrećne, sve su imale svoje mesto. Međutim, obaveze, poslovi i projekti su me stigli i onda sam počela da posustajem sa pisanjem ličnog i sve više sam se hvatala uopštenog. Kako je broj čitalaca rastao, tako je moja želja ka pisanju slabila. 

Dosta dugo sam razmišljala o problemu i shvatila sam da sam izgubila tu mogućnost pisanja o bilo čemu što mi se prohte. Nešto mi nije bila interesantna ideja da pišem o svom nezadovoljstvu društvom ili licemerju među ljudima na mreži, a opet nisam mogla sve to da gurnem pod tepih i kažem: ''E, hajde sada da se pravimo kako je lep ovaj svet i da pišemo o tome''. Zbog toga sam se malo otuđila od svog bloga i valjda je to razlog što kada čitam neke starije postove, imam utisak kao da čitam blog tamo neke Ivane. 

Svako bih veče, kada bih pozavršavala sve sa svojih dnevnih to do listi, sedela dobrih pola sata piljeći u ove prazne stranice i razmišljala kako bi bilo lepo da sednem i napišem nešto, jer me svrbe prsti, a i misli su se nagomilale. A potom bih pogledala u sat i shvatila koliko je kasno, kako sutradan imam mnogo obaveza i potreban mi je san i odmor. Nemam vremena da sedim i pišem nekoliko sati, jer ja ne umem da napišem redak ili dva. Ja pišem online romane i za jedan je potrebno mnogo sati. A vreme je dragoceno.

Smešna je činjenica da mi je blog zapravo nagomilao sve te obaveze. Od posta do posta, sa ponekim projektom, ilustracijom ili fotografijom, došla sam do skoro full time posla samo od angažovanja preko bloga. A samo sam želela da pišem i fotkam.

Iskrena da budem, u jednom trenutku sam jedva po'vatavala sve konce. Ustani, trči, farbaj, šmirglaj, postavi, fotkaj, postuj, dođi kući, skuvaj, obriši, javi se, nahrani ih, okupaj se, organizuj se, edukuj se, ispruži se, naspavaj se!Čovek se i pored (trenutno) četiri planera i sveske izgubi. Makar izgubi osmeh ili snagu, želju da se bavi sobom i svojim najbližima. ''Čekaj samo da mi se završi ova nedelja, haos mi je!'' i tako svake nedelje, svakog meseca, u nadi da će se nešto promeniti.

A ne menja se, već sve postaje gore. Stare obaveze se vuku, nikako da se završe, već uskaču nove, guraju se, gaze sve pod sobom. ''Kako da ne prihvatim ovaj projekat, bitan mi je za portfolio?'' ili ''Kako da ne pomognem njoj/njemu?'', ili ''Kako da uradim ovo tako bezveze, mora da bude savršeno, hajde da odložimo za sledeću nedelju kada budem inspirisana?''... Problem sa inspiracijom je trn u oku, pakao, ebola, kamen spoticanja. 

Patim od te bolesti koja se zove perfekcionizam. Ne znam gde je koren tome, ali plašim se i da pitam. Na faksu sam svojevremeno poništavala ispite sa dobrom ocenom jer nisam imala deset. To mi je nekako najočigledniji primer moje bolesti. Ili u gimnaziji, bežala sam sa biologije, jer sam znala da će da me izvede pred tablu, a ja nisam bila zadovoljna kako sam naučila, pa sam odlagala za ''kada naučim bolje''. I silno sam se nervirala oko svega toga, bez razloga sam svoje vreme bukvalno poklanjala Gluposti. 

Onda sam odrasla, pa sam se osamostalila, pa zaposlila, pa udala, i sada imam zilion više obaveza nego onda dok me je samo mučila istorija umetnosti ili biologija. Što bi rekli, jedno vreme sam se koprcala. A onda sam se razbolela. 

Samo vas odjednom ošine ona rečenica ''Zdravlje je na prvom mestu!'', te uočite istinu u njoj. Pa se onda prvo malo uplašite, pa negirate, pa plačete i na kraju ustanete i kažete: ''Hajde, krajnje je vreme da nešto menjamo.''... 

Naučiti da kažete NE. Jako bitna lekcija, dugo mi je trebalo da je naučim. I lakše vam je kada realno sagledate svo svoje vreme i jednostavno priznate sebi da ipak NE MOŽETE sve i da je bolje da neki projekat ne prihvatite. Zarad zdravlja, makar.

Legati ranije u krevet. Filmovi su ostali u drugom, trećem planu, a ja sam se prilično namučila kako bih od svoje spavaće sobe napravila oazu mira sa nekoliko kilograma zimnice u vidu knjiga na noćnom stočiću. Nema lepšeg uspavljivanja od šuškanja stranicama.

Ustajati ranije. Priznala sam sebi da bez kafe ne mogu. Probala sam sa čajem, limunadom, vežbama, umivanjem, ali jednostavno takva sam - Spavalica sa velikim slovom S - i potrebno mi je najmanje sat vremena da prestanem da mrzim sve(t) oko sebe tik po buđenju. Zbog toga sam rešila da kafa bude moj jedini porok jer ako i nije do kofeina toliko, do rituala je i zveketa keramičke šoljice o moju staklenu ploču ispod aparata za kafu. 

Otići OFFLINE. Moj posao zahteva od mene da budem barem dva do tri puta dnevno na Facebooku, ili na mreži uopšte. Zbog toga se sve više u toku dana trudim da stavljam računar na sleep, da utišavam telefon i gasim notifikacije. Prija, ponovo počinjem da vidim. 

Dnevnike, novine, televizije na IGNORE. Ovo traje već godinu i po dana i iako se povremeno osetim kao tuta-muta jer nisam u toku sa svetskim dešavanjima, osećam da bolje spavam i manje mi trnu leđa od napetosti.

Okružiti se listama. Na zidovima, policama, na telefonu, u svesci, u knjizi. To do liste na sve strane, jer osim ako nas ne proganjaju, lenjost u nama pobeđuje i sve se odlaže i vuče. Nema da išta ostane da visi, sve mora biti podvučeno pink markerom i štiklirano, do poslednje stavke.

Lošim prijateljima i lažnim ljudima dati UNFOLLOW. Ne samo u online svetu, već i u stvarnom životu. Drago mi je da smo se poznavali, što bi Staša rekla u poslednjem članku, nismo se razumeli, doviđenja. 

Dobrim prijateljima i dragim osobama dati VOLIM TE. Što više, u neograničenim količinama, može u kombinaciji sa zagrljajem i poljupcem, obavezno ujutru i uveče. (Ne)dozirati do kraja života, hronično, zarad zdravlja makar.

I za kraj prvog poglavlja ''Kako da budem zdravija osoba'': slušati svoje savete i narodne mudrosti. ''Sreća je u malim stvarima'', ''Sve se dešava sa razlogom'' ili ''Svaki trud se isplati'' pa takođe ponoviti par puta kao mantru, samo da se podsetimo ili trgnemo. :) 

↧

Update o sreći

December 4, 2014, 11:43 am
$
0
0
Izgleda da ću ove godine preskočiti prazničnu dekoraciju! Nije zato što to želim, već ne mogu da stignem da sredim dnevnu sobu do tad. Završili smo sređivanje skoro čitavog stana, a ostala nam je najveća soba. Ne mogu da kitim kada mi kutije i dalje sapliću noge. Ali nije da nisam u prazničnom modu, jer baš jesam. Iznela sam zimske šolje i sveće sa mirisom vanile i cimeta, nabavila sam nekoliko štrikanih detalja i winter, bring it on! 

Možda ću napraviti neke mini postavke na stolu sa lampicama i po kojom svetlucavom kuglom, ali ne bih dalje od toga. A da možda jutarnju kafu pospem kakaom i napravim šaru u obliku jelke? Videću, možda se i predomislim dan pred Novu godinu, pa onda iznesem onu kutiju sa ukrasima što čeka u špajzu. 


Navukla sam se na cortado. Dodam vrlo malo šećera, pa onda iskoristim kapsulu mleka od cappuccina i na kraju dobijem slasni latte. A nekada sve to skratim, pa onda popijem sam cortado, da me razmrda kao što italijani cugnu espresso pred posao. 

Imala sam ideju da radnu površinu u kuhinji uradim od keramičkih pločica. Međutim, to bi samo prolongiralo radove, pa smo tata i ja uradili nešto drugačije rešenje. U međuvremenu sam dobila dasku za sečenje od kaljenog stakla koja je zamenila ulogu pločica, a sada ću vam objasniti u čemu je gušt.

Znate kako na početku Le fabuleux destin d'Amélie Poulain, Jeunet priča onaj deo kako svako od karaktera filma ima neke rituale koje voli da praktikuje i neke male (neobične) stvari u kojima uživa? Eh, tako sam ja zaključila da mnogo volim zvuk iliti zveket, cangr šoljice o glatku površinu. Zamišljam idealni trenutak u vremenu kad vrući espresso zagreva porcelansku šoljicu koja lagano dodiruje keramičku pločicu u kuhinji i proizvodi najtanji, najsavršeniji zvuk tog jutra. 

Zbog tog rituala i tog zvuka, radujem se svakom jutru u mojoj novoj kuhinji.


Još jedna sitnica koja me raduje svako jutro, jeste moja bašta. Moram reći da sam se nakon onolikog posla oko sređivanja letos, teško rastala od balkona. Nekako sam sebe ubedila da će sledeća baštenska sezona biti još bolja, pa sam lakša srca prenela sve biljke u stan. Sada kada ustanem ujutru, uživam u malom parčetu zelenila koje se smeši sa kuhinjskih polica. 

Kada smo kod polica, i dalje se bakćem sa detaljima i čajevima. Čajeva imam toliko da ne znam gde da ih smestim, a da ne ostanu zaboravljeni samo zato što nisu na dohvat ruke. To mi je ostalo za kraj, kažu - najslađe za kraj. Ali dodala sam nove postere, koje sam sam dugo želela da uradim i uramim, hehe, makar nešto sa spiska štiklirano!


Imala sam brigu oko sukulenata, kako ih sakriti od najavljivane ledene zime, a opet zaštititi ih od centralnog grejanja. Na kraju sam ih ušuškala u onaj vintage kavez i spustila do skoro uvek otvorenog prozora u spavaćoj sobi, gde imaju dovoljno svetlosti, svežeg vazduha i skrovišta od vetra. 


Mali mačkasti zapis od 24. novembra:

''Danas je Vinnie Njanjović Dagović napunio 4 meseca. Iako je neodoljiv, retko ga ima na fotografijama jer je pravi zvrk i potpuno je neuhvatljiv. I onda kada uspem da ga uslikam, obično spava. 

Ko mi kaže da životinje nisu kao deca, tačno ga se odričem. Nije da je isto, ali je jako slično. Imamo jednog velikog i sofisticiranog gospodina Njanju i sada imamo jednog pubertetliju. Naše obaveze su išle od kupanja, uspavljivanja, masiranje tibe da mu proradi stomak, brisanja guze nakon kakenja, grejanja toplog mleka i maženja u toku noći kada ružno spava. Znam, hehe, sve znam. Da mi je neko pričao da će biti tako, samo bih mu se nasmejala i rekla: ''Ma daaaaj''. A zapravo sam zaboravila kako je to bilo sa Njanjom, nekako je s njim sve išlo glatko. 

Sada kada pogledam kako se stalno žalim da je Njanja jedan nemirko i da ne zatvara usta, čini mi se da je u odnosu na Vinija Meca Dobrić. 

Vini ima momente kada se zaleće sa ormana pravo na Njanju dok ovaj spava. Vini ima momente kada nam ceo paket toalet papira u toku noći odmota pa napravi veliki papirni poligon za igranje. Ima i momente kada je u stanju da ceo dan presedi na lavabou, samo kako bismo mu pustili česmu da pije vodu. A onda se nalije vode, pa štuca 10 minuta. 

Ali ima i momente kada se ušuška kod Njanje i zagrli ga koliko je velik, pa predu zajedno. 

Ali omiljeni momenat mi je kada se trgne u snu jer je nešto čuo napolju, pa se probudi i onda dođe do mene i podigne se na dve zadnje šape i širom raširi ''ruke'' i traži da ga podignem u zagrljaj. E onda se namesti kao na slici i traži prst da sisa, jer se tako najbrže uspava.''

Oh my, upravo sam shvatila da sam napravila nosiljku za mačke. Onako vezan dugi džemper, da dok ja radim za radnim stolom, oni mogu da se smeste u moje krilo i baškare, a uvezani džemper koji ide oko njih od mog struka, sprečava ih da skliznu niz krilo. Oh my, pečena sam. 


I dalje furam fazu ''50 nijansi sive''. Ne znam tačan razlog, ali možda sam se umorila od jarke tirkizne, limun-žute i hot pink koje su jednom trenutku napadale sa svih strana, pa sam želela da ih ugasim toplom sivom i belom. Možda je i do uticaja skandinavskog dizajna, sazrevanja, radoznalosti i igre bojama. 

I dalje se premišljam oko boja za dnevnu sobu koja će delom biti i radna. Možda u silnom istraživanju odradim još jedan post o sređivanju radnog kutka, ali do tada, gvirnite u neke od detalja i materijala koji su u opticaju.


Ako moram izabrati trenutno omiljenu prostoriju u stanu, to bi onda bila spavaća soba. Planiram uskoro napisati kompletan post o preuređenju, pa neću sada mnogo otkrivati, ali kazaću da konačno imam sobu za odmor. Prozračnu, tihu, udobnu i kompletno sređenu, ali i zabranjenu za ova dva moja mangupa. 

Pomenuh u prošlom postu kako se u poslednje vreme uspavljujem knjigama, ali iskrena da budem, čim ugrabim malo slobodnog vremena, ja bežim u ovu sobu. Tiha, bez električnih uređaja, uronjena u nežne boje i gomilu mekanih jastuka - prosto zove da svaku svoju pauzu provedete tamo, uz knjigu ili sveću... Tako da se već vrlo radujem pisanju posta o njoj. :)

A do tada, nastavljamo da se bavimo enterijerom i dizajnom u sledećem postu, ali na kratko bežimo iz mog stana u komšiluk! Stay tuned!




↧

Druga kuća

December 8, 2014, 8:24 am
$
0
0
Jesen mi je u potpunosti prošla u znaku Jazz Bašte. U jednom trenutku sam počela da umesto ''Evo me u Bašti'' govorim ''Evo me na poslu''... Sada već slobodno mogu reći da slavimo treću sezonu lepe saradnje. 

Ovih prethodnih par meseci bila sam uglavnom u farbi. Taman kada sam završila sređivanje balkona i spavaće sobe, krenule su pripreme za otvaranje jesenje sezone u Bašti. Imali smo ideje koje su se izražavale u stotinama fotografija, razmenjenih poruka, mejlova i redova zabeleški u notesima. Kasnije smo prestali da brojimo broj konzervi boje, četki i eksera, isto koliko i popijenih šoljica kafe. Ubrzo, shvatila sam da mi je pola stana u Bašti, pa čak i rezervna garderoba. Šolje, čajnici, vazne i tanjiri za dekoraciju i snimanje, alatke, trenerka, ceger broj jedan, ceger broj dva, šlajferica, četkice. Uglavnom, Bašta mi je preko jeseni postala druga kuća. 

autori fotografije su Dragana Đorović i Jovan Marjanov / Novi Dirižabl Photography Studio
Sve je počelo sa opraštanjem od leta i dekoracije koja je uživala na suncu do kasnog septembra. Polako smo počeli da selimo kaveze, ramove i saksije u zavoreni deo i da se navikavamo na Baštu bez sunca i belih, mediteranskih detalja iz otvorenog dela. 

Tada je i došla ideja da se unutrašnji deo izmeni, tako da u njemu i tokom jeseni ili zime, ne vlada večita tmurna jesen, već proleće i leto. 


Zbog toga je sveže cveće bilo prioritet, odmah posle izmena i dodavanja novih boja u zatvoreni deo lokala. Spontano smo došli do ideje da bela i siva moraju naći svoj kutak, ali i da je vreme za hrabro igranje. Ja sam navijala za kombinaciju tamno marin plave i sunce žute, međutim, plavu smo ostavili za neki drugi put, te smo se usmerili ka žutoj. 


Svaki deo lokala redizajniran je tako da čini zasebnu celinu. I svaka boja, dekoracija ili ukras, birani su po tom pravilu. Tako da kada osmotrite unutrašnji deo, videćete da smo žutu kombinovali samo u niši sa stegom, uz matore novine (neke i iz 70-ih) na zidovima i zlatne ramove pretvorene u table za pisanje. Samom stolu koji je zapravo velika stega, nije bilo potrebno previše ukrasa, kako je sam po sebi centerpiece, pa smo se odlučili na obradu starih stolica u toploj žutoj. Dve stolice su osvežene u potpunosti, dok je središnja samo dipovana do polovine nogara. Celu priču smo upotpunili sa replikama čuvene Eames DAW stolice.


Nešto potpuno novo od ove sezone jeste novi beli deo kako ga zovemo. Unutrašnji deo bara je proširen za jednu čitavu prostoriju i na taj način smo dobili prazan poligon za igru. Ženski deo Baštenskog tima, jednoglasno je izglasao da će taj deo biti nežan i rustičan, kao da smo parče same bašte podigli na sprat iznad i ušuškali ga među ''staru'' zatvorenu Baštu. 


Hteli smo da dobijemo sinergiju starog i novog, odnosno rustičnog i modernog. Zbog toga smo zidove ostavili neobrađene sa dominacijom sive, dok smo ostatak dekoracije i stolarije osvežavali belom ili pastelnim bojama. 

Najveći zadatak u ovom novom delu jeste bio učiniti od novih vrata, jedan potpuno damski i vintage kutak za dvoje. Vrata su bila tamno teget boje, sa staklom u središnjem delu. Na njima sam radila nekoliko dana i glavni alat su mi bili četkice za akvarel i bočice akrilne boje, zajedno sa jednom matorom šlajfericom koja je bila skoro na izdisaju. 

Dodala sam policu i deo stola koje sam obradila u istom maniru, tako da su vrata dobila jednu potpuno novu ulogu. Drvena stolica je takođe patinirana paletom sive, bele, teget i oker, dok je moja ljubimica od kovanog gvožđa dobila rezedo presvlaku. 

Većina detalja i dekora u Bašti jesu zaista vintage, uglavnom pokloni dragih gostiju i prijatelja, ili pak nasledstvo samih vlasnika, pa je lepo čuti zanimljive priče o svakom od tih ukrasnih komada.

autori prethodne 2 fotografije su Dragana Đorović i Jovan Marjanov / Novi Dirižabl Photography Studio
Još jedan kutak na kome se radilo, jeste separe odmah do ulaznih vrata. Njega smo posvetlili takođe imitacijom patine na beloj podlozi i dodali smo dve svetlo sive barske stolice. Stare korpe smo iskoristili kao saksije za sveže cveće i rešili smo se starih flaša i previše suvog bilja. Ja inače nikako nisam fan ikebana i suvog cveća/bilja/travki i smatram da nema lošijeg izbora dekoracije od njih, ali ovo je ipak javni objekat, tj. bar sa takvom pričom u kojoj sam mogla da zažmurim na nekoliko buketa suvih grančica. 

autori prethodne 2 fotografije su Dragana Đorović i Jovan Marjanov / Novi Dirižabl Photography Studio
Možda kada vam neko kaže da je na nečemu rađeno mesecima, vi zamišljate da je izgrađena još jedna cela zgrada do Baštine. Ali opet kada vam kažem da su na redizajnu unutrašnjeg dela radile tri devojke sa povremenom pomoći muškog dela tima, nije baš mala stvar, ha? Da li vi znate koliko stolova ima Bašta, a tek stolica? :)

I na kraju opet nismo gotove, imamo još toliko toga za uraditi i osvežiti. Osvežavanje je naš omiljeni izraz, većinu sastanaka smo završavale rečenicama poput: ''Treba da se osveži i onih 1000 stolica''. Nismo gotove, ali već razmatramo dekoraciju i radove za sledeću sezonu. I verujte nam, biće interesantno! 

Kao i prošli put, želim da se i sada zahvalim divnom Baštenskom timu koji je verovao u moje ideje, skice i predloge i na svoj pomoći, saradnji i inspiraciji koju smo podelili. Hvala Vladana, Sanja i Mile, hvala Marina, Borise i Ivane! 


Kako sam silno vreme provodila sa ovim divnim ljudima, pod krovom stare zgrade iz 1870. došlo je do još jedne saradnje između nas. Naime, ako vam se nekada učini da na Baštinoj Facebook stranici vidite neki plakat koji vas podseti na moj rad, kazaću vam da ste u pravu.

A, ukoliko vam se učinilo da ste na toj istoj stranici videli Lalicino i moje ime, i tu ste bili u pravu. La i ja smo početkom novembra bile specijalni gosti nedeljnog matinea u znaku Meksika, na kome smo spremale branč ili mezze ili kako god već za drage nam goste. Bašta je u jednom trenutku bila puna nasmejanih lica i nas dve smo bile euforične zbog druženja i čavrljanja između pečenja, serviranja i stilizovanja ukusne klope tog dana. 

Takođe, želim da se zahvalim divnoj Sonjiti, odnosno Sonji Lazukić na dizajnu plakata koji je radila posebno za naš matine i Baštu! 


Pa ne znam ni ja, sada bih vam pričala danima o tome šta smo sve radili, napravili, kreirali ili smislili, a onda se setim da fotografije zaista govore više od reči, pa onda ipak odlučim da ću vas pustiti da uživate u ovom slikovitom postu, samo eto, još par stvari da kažem...

Bašta od skoro može da se pohvali ''Čajankom u 5''. I to veoma popularnom, jer od kada su počeli da je organizuju nedeljom, sve više ljudi se interesuje da baš u baštenskom ambijentu po prvi put proba rooibos sa vanilom, ili crni čaj sa komadićima voća, uz medenjake i kolače.

A i to nije sve, jer evo prilike da vam odam malu tajnu - Bašta je rešila da decembar bude u potpunosti praznični mesec, te su počeli da ispunjavaju želje, a uvođenje savršene šoljice kafe jeste prva želja na listi! :)


Mini info o Jazz Bašti: 
Karađorđeva 43 (Male stepenice), Savamala
telefon: 062 8711475
Facebook stranica: Bašta

Autori 5 potpisanih fotografija su: Dragana Đorović i Jovan Marjanov / Novi Dirižabl Photography Studio
Autorka porcelana za Baštinu čajanku u 5: Bojana Brkić / re:art:concept
Autorka plakata za matine sa Lalicom i Mali Iv: Sonja Lazukić / Silly World

Enterijer, stilizacija i dekoracija, kao i sve preostale fotografije i posteri: moja malenkost



↧
↧

Zimska Gozba

December 10, 2014, 7:57 am
$
0
0

Dragi prijatelji, obaveštavamo vas da se od danas možete prijaviti za našu III, zimsku Gozbu! 
Prijave i pitanja primamo preko našeg e-maila: drustvogozba@gmail.com
Zagreb, spremi se, stižemo!


↧

Čokoladna pizza

December 15, 2014, 2:19 pm
$
0
0
Da li se sećate da sam prošle godine učestvovala u postavci izložbe ''Crno i Belo - Priča o čokoladi'', Prirodnjačkog muzeja? Imam utisak kao da je prošlo više godina od tad, ne brinite, ni ja se ne sećam. 

Pre neki dan sam se setila da mi je ostalo još nekoliko recepata koje nisam podelila, a spremala sam ih za izložbu. Razmišljala sam se s kojim prvo da krenem, a onda sam se setila kako je ova čokoladna pizza pokupila najviše ovacija, te sam rešila da prazničnu trpezu ove godine otvorim upravo sa njom.


Moram da napomenem da je recept dosta sažet jer je rađen za formu flajera, pa ako imate neka dodatna pitanja, slobodno ih ostavite u komentaru, a ja ću se potruditi da vam odgovorim u najbržem roku. 

Moj predlog za serviranje pizze jeste da je isečete na asimetrične trougliće i poslužite ili uz toplo mleko, ili uz neki muskat. Naravno da je ukusnija kada je topla, ali nije loša ni ohlađena, pa uz kuglu sladoleda. Šećerno-čokoladni šok u najavi, idealno za pms i tmurne zimske dane. :) 






↧
Search

Wallpapers pt. 13

December 17, 2014, 5:53 am
$
0
0
Decembar mi je omiljeni mesec za crtanje wallpapera! Ranije sam mnogo volela leto i mogla sam da vam nedeljama pričam kako ne mogu da dočekam da dođe jun. Valjda to ide sa godinama, pa sada sve više uživam u zimi. 

Sigurna sam da je do dekoracije grada, lampica, toplog čaja i mekanih šalova. Zima me sve više inspiriše i zbog toga najviše crtam, stvaram i čitam upravo tada. Kada otvorim praznu stranicu u Photoshopu, uvek krenem sa jednom idejom i na kraju završim sa drugom. Tako sam ovaj put imala ideju da umetnem neke življe i toplije boje, ali pregledajući moj folder sa dosadašnjim wallpaperima, shvatih da se zimi uvek vratim baš na ove snežne boje. 

Reference:

"Baby, It's Cold Outside", autor Frank Loesser, 1944 god.
"It's the Most Wonderful Time of the Year", autori Edward Pola i George Wyle, 1963 god.


 *
za download wallpapera Wonderful, klik OVDE


 *
za download wallpapera Cold Outside, klik OVDE




 *
za download wallpapera Bonus Obuci Se, klik OVDE


 *
za download wallpapera Bonus Šara, klik OVDE




↧

Dekorater i zimska idila u domu

December 27, 2014, 3:23 pm
$
0
0
Ne mogu da zamislim zimu bez preteranog korišćenja reči ''ušuškano''. Kliše je znam, ali mislim da ne postoji reč koja bolje opisuje meškoljenje u toplom domu i sreću koja ide uz to. Takođe, ne mogu da zamislim zimu bez toplog ćebeta i mekanog džempera sa predugim rukavima. A veliki jastuci presvučeni nežnom vunicom i sveća sa mirisom vanile? Ili čokoladni keksi sa tajnim sastojkom - cimetom? I sve to uz toplu šolju kafe koja ne greje samo šake, već i dušu.

Tako ja vidim zimu u mom domu i pravo da vam kažem, proleće mi još uvek ne nedostaje. 

''The twinkling of the lights
The scent of candles fill the household

A tree that smells of pine
A house that's filled with joy and laughter''


Temu trenda skandinavskog dizajna pokrećem u ovom postu, ali ću je zapravo obraditi tek u narednom. Ima toliko toga da se kaže, ali ne želim da zvezdu ovog posta bacam u drugi plan samo zato što bih ja trtljala o dizajnerskim elementima do prekosutra. 

Zvezda ovog posta je jedno mesto u centru Beograda, koje krije pravo, pravcato blago. Dekorater, u ulici Kapetan Mišinoj na Dorćolu, ostvareni je san jedne dame, pejzažnog arhitekte Marije Marković, inače čitaocima poznate po blogu My Little Fashion Notebook. 


Kada zakoračite u zimski Dekorater, postajete lik iz The Chronicles of Narnia. Iz sećanja ubrzano počinju da iskaču sve slike stranih (uglavnom evropskih) blogova o dizajnu enterijera koje ste beskrajno listali ili pinovi sa Pinteresta nad kojim ste uzdahivali i stotinu puta poželeli da imate neku od tih tako kul stvarčica. 

Možda pomislite u prvom mahu da preovlađuje shabby chic, ali kada pažljivo osmotrite detalje, shvatićete da je shabby samo delić ove priče. Belo i sve nijanse sive, po koja oker i praznična crvena su boje koje ovde uživaju u centru pažnje, ali i zelena u vidu biljaka koje je Marija na vrlo interesantne načine ukomponovala u dekor kompozicije. 

Svaki detalj ima svoje mesto i svaki detalj čini deo neke veće slike. Mnogi predmeti su unikatni jer je na njima radila upravo Marija i u dogovoru sa njom, moguće je naručivati verzije dizajna koje odgovaraju vama i vašem domu. Naravno, sve dobijate upakovano u savršene pakete koji već na prvo oko odaju utisak da u sebi kriju deo Dekorater čarolije.

Marija se pod imenom Dekorater takođe bavi dekoracijom prostora, zabava i proslava i ako zavirite na njenu stranicu, sigurna sam da nećete ostati ravnodušni na njen talenat. 


Kada sam prvi put naišla na Dekorater, iskrena da budem, poželela sam ne korpu, nego jednu prikolicu u koju bih smestila sve što bih želela da kupim. Mnoge sitnice nećete naći nigde više u gradu, a recimo da ste ih potajno želeli još od one slike na Pinterestu. Možete imati ideju o svakom artiklu, gde ga staviti, kako ga iskoristiti ili redizajnirati sa vašim pečatom, ali i ako niste trenutno inspirisani, Marija će vam rado dati par saveta ili će vam na licu mesta kreirati mini baštu u terarijumu i novogodišnji ukras kao centerpiece. 


Ono čime smo se mi poigrale za ovaj post jesu tri kutka. Jedan je kutak za nju, gde bi Ona sedela vikendom ujutru i čitala omiljene magazine, uz vruću kafu i čoko-kekse ili čoko-mus. Uživala bi zavaljena na duvet, okružena mekanim jastučićima ušuškanim u heklanu vunicu. 

Jedan od trendova poslednjih nekoliko zima jeste vuna, heklanje i štrikanje ali u formi elemenata enterijera. Naravno, u tom nekom narednom postu, pisaću detaljnije o svemu, ali bih da iskoristim ovu priliku i da vam kažem da nema boljeg godišnjeg doba od zime za ovaj ukras. Ako bih rekla da je bela osnovna boja, onda bih za zimu definitivno odabrala sve nijanse sive. Od gainsboro, silver, dimgrey, preko platinum, pepeo, charcoal, plavo-sive do glaucous, tople sive i rozen-kvarca. 



Kao prazničnu dekoraciju, odabrale smo tri tipa jelke. Jedan u vidu grančica koji sam iskoristila kao temu prošle godine, drugi u vidu drvene kompozicije od letvica i na kraju jarko zeleno drvce sa busenom kao organski dodatak suvom drvetu. Panj na koji su prikačeni točkići jeste odlično poslužio kao stočić za kafu, dok su palete u potpunosti zamenile većinu nameštaja. Od svetiljki, akcenat je bačen na sveće i fenjere u svim veličinama i oblicima. Pored njih smo iskoristile i nekoliko ukrasnih lampica koje ne moraju nužno biti okačene na jelke. Sve ostale sitnice su nekako prirodno našle svoje mesto u okruženju, s tim što bih ja posebno istakla HOME slova i venac sa tablom WELCOME. 


Drugi kutak, odnosno kompozicija koju smo radile jeste novogodišnja večera za jedan par. Tu sam zamislila dvoje koji svoju ponoć dočekuje u svom domu, kraj staklenog zida sa pogledom na vatromet. Nakon večere akcentovale smo desert u vidu Chocolate Star torte koja kao iz bajke da je iskočila, poslužena uz crveno vino (ja uz slatkiše uvek biram muskat). 

Jednostavni escajg i tanjire ukrasile smo grančicama i semenkama nara. Kristalne čaše su došle kao kontrast, a mekani jastuci od pletiva i krzna su samo dopunili praznični dekor. Flaše su uvek dobar izbor kao stalak za visoke sveće, pa smo umesto fenjera odabrali samo jednu sveću, radi romantike. Kako drugačije? :)


Poslednji kutak je zapravo zamišljen kao deo slatkog stola za dan nakon dočeka, oko kog se okuplja porodica. Ova torta, delo ruku gospođe Tanje, vlasnice Chocolate Star torti je prava bomba! Čak joj je i naziv Čokoladna bomba, pa smo nakon degustiranja zaključili da se slatki sto može slobodno sastojati samo od ove torte. Iako sam veliki fan dekorativnih torti koje svojom prezentacijom na stalku ostavljaju bez daha, takođe volim i da probam tortu koja je podjednako očaravajuća kada je i ukus u pitanju. Slatkiši koje smo probali tog dana na snimanju... kazaću samo da smo svi pošli kući sa čokoladnim brkovima. 


Kada kažem svi, mislim na celu ekipu koja je radila na snimanju ovog posta, sa posebnom zahvalnicom Dragani i Jovanu bez kojih nikada ne biste videli ove moćne fotografije i kadrove, ali i Matiji, koji je asistirao u svakom segmentu. Posebno oko dezintegrisanja čoko-bombe. :)

Lokacija i svi elementi i proizvodi: Dekorater, Kapetan Mišina broj 17. - Beograd
Torte i kolači: Chocolate Star
Stajling, koncept i dekoracija: Marija Marković (Dekorater) & Mali Iv 
Fotografije: Dragana Đorović i Jovan Marjanov za Novi Dirižabl Photography Studio

Dekorater darivanje

I kakav bi ovo zimsko-praznični post bio, kada ne bi bilo poklona? Marija je želela da jednom prijatelju bloga pokloni Dekorater novogodišnji paketić sa jastukom i ručno heklanom jastučnicom. Taman da imate šta da vas greje u ovoj nadolazećoj zimi, da li dok sanjate ili ujutru čitate knjigu uvaljeni na vaše omiljeno mesto. 

Pravila igre su:

1. Ostavite komentar u kome možete napisati šta je za vas zimska idila u domu
2. Možete dati drugarski lajk Dekorater Facebook stranici
3. Igra traje do srede (31.12.) u 18h, a update o dobitnici/dobitniku ću objaviti u ovom postu i na Slurporama Facebook stranici

Srećno drugari! :) 





↧
↧

Gozba u Zagrebu

March 12, 2015, 3:22 pm
$
0
0
Sa sobom uvek nosim neki notes. Ako ništa drugo, imam notes na telefonu, uvek je tu neka prazna stranica koja čeka da se popuni idejama ili stavkama. Pa i pored toga, uvodi mi nekako uvek prolete kroz život, promaknu. Ne uspem da ih zapišem ili zapamtim, te se posle nerviram kada moram početi sa pisanjem. Tih prvih nekoliko redova su mi uvek mučni, htela bih sve da kažem u njima, a da zapravo samo zagrebem površinu. 

Često mi rečenice nadolaze ujutru dok zorom kuvam kafu, dok je u stanu tišina i naziru se tek prvi zraci sunca. Ono kada još uvek niste progovorili nijednu reč tog dana, a misli su vam pune istih i u sebi razvijate maratonski monolog. Eh, da u tom trenutku imam unutrašnji diktafon, sada bih olako napisala uvod i već bih napadala razradu.


Iako sada spadam u onu kategoriju ljudi koji žive za vikend i svaki njegov minut cene više nego išta, nije mi žao što sam jedan u februaru žrtvovala radi Gozbe. Ne pamtim da sam se skoro toliko smejala tri dana zaredom. Ne pamtim da je neka obaveza imala toliko dobru organizaciju i sladak aftertaste. Uživali smo u potpunosti i sada bismo mogli opet, iznova. Bilo je potrebno vreme da se srede utisci i da dočekamo Sonjine fotografije kako bismo sagledali deliće koje smo možda propustili to veče, brinući da sve bude kako smo zamislili. 

A mislim da je bilo tako kako smo zamislili, samo još bolje. 


Često nas pitaju ''Šta je ta vaša Gozba?'' i traže da im definišemo naš koncept. A ja često zanemim ili ustuknem pred tim pitanjem, jer zaista ne umem da definišem nešto što živi unutar vizuelnog, taktilnog... čulnog osećaja i emocija. Morate doći i videti sami, osetiti sami i napisati vašu sopstvenu definiciju.


Jako smo srećni što smo se ovako udružili. Svi imamo svoje živote u čak različitim gradovima i državama, obaveze na gomili, poslove i porodice, ali se uvek sa osmehom nađemo tad jedanput u sezoni kako bismo stvorili ovakvo druženje. Nije lako, odmah da vam kažem, nekada meseci prođu u dogovaranju i organizovanju, ali na kraju večeri kada muzika nestane u veselom žamoru i kada se sve oči cakle od sreće, srca su nam na mestu.

Ove zime, gozbašima je Gozba trajala tri dana. Sa posla pravo na bus, iz Beograda za Novi Sad, iz Novog Sada za Zagreb. Pošla sam sa koferčetom i tašnom, vratila sam se sa koferčetom, tašnom, tri velike kese i dva velika cegera. 

Kada je bio zakazan prvi termin početkom februara, isto tako se sve dešavalo, samo što sam se već sutradan vratila za BG jer smo zbog snežne mećave morali da odložimo druženje za neki lepši vikend. 

Stanje sreće je započeto još kada su me Miljan i La pokupili na stanici, posle toga nisam usta zatvarala i kez sa lica skidala. Jedini delić koji mi je čitavo vreme falio, jeste bio Matija, ali neko je morao da nadgleda mačkaste mangupe. 


Imala sam jaku želju da upoznam Fuzdije, još od ove priče. Kada smo se dogovorili da nam oni budu domaćini, putovanju u Zagreb sam se radovala još više. Zbog toga je prvo usledio zagrljaj kada smo ušli kod njih u dom, a kasnije i zvanično upoznavanje. Ana je to savršeno opisala:''Zvono! Ulaze punih ruku, smiju se. Ja im pružam ruku, a oni me grle.''

Već tada sam znala da će Gozbino ognjište te subote biti nešto posebno. Nalazili smo se u zgradi iz prošlog veka, koja je u sebi sadržala pravo moderno blago, koje su Ana i Mislav pažljivo godinu dana stvarali. Naravno da je kuhinja bila u centru pažnje, ali tako je to kod nas uvek, u kuhinji su najbolja dešavanja. 

Imala sam malo teži zadatak, trebalo je onaj naš gozbaški stil uklopiti u taj moderan stan, tako da ni jedan, a ni drugi stil ne dominiraju. Zbog toga sam se odlučila na svedene forme i boje, sa dovoljno organskih elemenata koji su trebali ostaviti onaj pečat koji smo imali u Petrovcu i na salašu. 

U Zagrebu nisam bila nekoliko godina, i baš mi je falilo da se prošetam Martićevom i setim priča o vremenu dok je Nana živela u Amruševoj. Sva sreća pa smo odložili put za taj vikend krajem februara, jer nas je dočekalo savršeno zimsko sunce. Morali smo ukrasti nekoliko sati za šetnju i nekoliko sati za čavrljanje uz borovniček. 


Uz Lou koja nam se neprimetno motala oko nogu, pripreme su bile ispunjene mešavinom kikota, aromom tek skuvane kafe, škljocom Sonjinog ili Miljanovog aparata i The Beatles melodijama u pozadini. Ivana, La, Ana i Mislav pratili su ritam sekciju seckanjem i čangrljanjem, pozivajući nas da okusimo makar delić svakog sleda. Još tog jutra, znala sam da će mi panna cotta sa kulijem od pomorandže i pistaćima - biti hit.


Dok se 18h polako bližilo, mi smo privodili kraju naše gozbaške poslove povremeno skakutajući do rerne i proveravajući porchettu. Ja sam skakutala oko Vibera želeći da Matiji prenesem makar deo našeg uzbuđenja, ali i fotografije dekoracije, čokoladne torte i vrcavog repića mile Lou. 

Sa strane dekoratera i dizajnera u Društvu Gozba, moram vam reći da se uvek najviše radujem Sonjinim fotografijama po završetku večeri. Dok radim, ne mogu da sagledam sve objektivno, previše pažnje usmeravam na detalje i da li su sveće u jednoj liniji, da li su svi tanjiri simetrično namešteni... A onda tek kada fotografije stignu, pa i sirove - ja tek tada steknem utisak o prostoru, bojama, odsjaju svetlosti o staklo i keramiku, o lepoti eukaliptusa u cvetnom aranžmanu ili savršeno nesavršenom obliku lanenih vrećica koje grle organski poklon iz Dubrovnika. 


Dok se zvono javljalo i dok je Lou trčala do ulaznih vrata da dočeka prvog gosta, podigli smo čaše visoko i nazdravili smo početku zimske Gozbe u Martićevoj.

Prijatelji i gosti o utiscima...

Gozba - Foozdarije
Zimska Gozba - Plectrude
Gozba na kojoj se traži mjesto više - Fashion.hr
Gozba - ThursdaysCooking


U ponedeljak sam morala na posao. Tačnije, u 6.00 sam morala biti budna. U Beograd sam stigla u jedan, a zaspala u dva ujutru - četiri sata pred jutarnji alarm. Ostala bih još nedelju dana u Zagrebu i svaki dan bih se viđala sa nekim od novih i starih prijatelja.

Prvo bismo išli na Dolac po maslac i skutu od Viktorije, a onda bismo se vrzmali oko trga bana Jelačića dok hvatamo idealan sunčani zrak. Uz buket cveća u ruci, šetnju bismo završili na čaju u Tkalčićevoj.


Razlozi zbog kojih sam doputovala duplo teža u Beograd jesu panna cotta + rose suveniri koje sam ponela od dragih mi ljudi, brižljivo upakovani i birani, onako da mi Zagreb ne zafali makar do leta. ♡ A i pauza za ručak u Ikei na putu za NS nije mnogo pomogla/odmogla. 

Hvala domaćinima Foozdarije na svemu, bilo je uživanje raditi rame uz rame sa vama. 
Hvala mesnici Čučković na porchetti kojoj ni ja nisam mogla da odolim.
Hvala Eko Severu na organskim sastojcima bez kojih ništa ne bi onako aromatično obojilo veče.
Hvala vinariji Roxanich na izvrsnim vinima i hvala Đole što si svako savršeno upario uz svaki sled. Rose sam ponela kući.

Vinarija Roxanich
Eko Sever
Mesnica Čučković
Foozdarije

I hvala svim gostima i prijateljima koji podržavaju naš rad, veruju u nas i naš koncept i šire lepe reči o nama. ♡

Živeli! 

Društvo Gozba
@drustvo_gozba


↧

One fine day.

May 7, 2015, 12:59 pm
$
0
0
♫ Jakatta - One Fine Day

Sećam se da dok sam živela kod roditelja, volela sam da spakujem ručak na poslužavnik i odnesem ga u svoju sobu da klopam na krevetu ili za radnim stolom pred računarom. Znam da su me moji večito grdili zbog činjenice da sam tada sve više izbegavala zajedničke obroke i obedovanje za trpezarijskim stolom. Ali tako to valjda ide kada ste mladi i brzi, samo daj da se završe te ''porodične'' obaveze i da se pobegne u svet knjige, filmova ili negde napolje u provod. 

Kada sam počela da živim sa Matijom, tada sam i počela da kuvam, odnosno da uživam u tome. Naravno, želela sam da svaki obrok serviram na trpezarijskom stolu, uz lepe tanjire, salvete i čaše, poneku sveću ili cveće. Samo što nismo imali trpezarijski sto. Kako smo oboje radili od kuće, mesto stolu za ručavanje smo ustupili velikom radnom stolu, koji je većinu vremena bio glavni kutak u kome smo boravili, pa je svojevremeno glumio i trpezarijski sto. To je ono što ubija čar svakog pažljivo pripremljenog obroka - jelo ispred monitora sa poslom. 

Onda smo se preselili u ovaj stan i nasledili smo Nanin sto iz kuhinje. Sećam se da smo u potpuno praznoj kuhinji, samo sa stolom i dve stolice, ručali prvi dan po doseljenju i radovali smo se neobaveznom ćaskanju koje nije sadržalo priču o poslu, salvetu na tastaturi i miš uprljan mrvicama ručka. 

Taj sto smo usled renoviranja zamenili drugim, a onda sam insistirala da u projektovanju kuhinje tata i ja ugradimo zasebnu radnu ploču ispod police za čajeve koja bi mogla da posluži kao mini verzija šanka i trpezarijskog stola. Tako da se sada radujem kada mogu da ostavim posao na pola sata neko vreme i odem na miru do druge prostorije i tamo uživam u ručku sa mužem ili gostima (i mačećim mangupima).


Kada sam se selila iz doma mojih roditelja, mama mi je poklonila porcelanski set tanjira koji je kupila u Grčkoj kada je bila mlada. Set je svetlo bež sa maslinasto zelenim kružnim linijama po obodu. Volim ga mnogo i koristimo ga svaki dan. Međutim, kako smo konačno završili sređivanje kuhinje u potpunosti i to nakon godinu dana od doseljenja u ovaj stan, dosta stvari sam želela da promenim/poklonim/sklonim, kako bih osvežila novu završenu prostoriju u domu i obeležila otvaranje sezone* gozbi na balkonu. Nazovimo to osvežavanjem rituala. 

*Imam to neko svoje pravilo da stvari koje volim delim po godišnjim dobima. Tako da svake sezone, određene (recimo) šolje sklanjam u kutije i vadim one koje više odgovaraju npr. proleću - a to su one sa cvetnim šarama i veselim bojama. To radim jer ne želim rutinu i naviku, ne želim da mi stvari dosade, jer vrlo često se dešava da mnogi od nas favorizuju jednu te istu stvar. Call me a super-cup-freak, but I'll blame it on ma Nanna. 

Mislim da ne možete da zamislite moju sreću kada sam jednog popodneva naišla na novu radnjicu na Kaleniću! Znam da sve moje srodne duše koje uživaju u cutensilsima znaju da je ''Nova radnjica na Kaleniću'' zapravo šifra za neko magično carstvo. Dokaz za to je uglavnom moj odgovor na pitanja: ''A gde si kupila to i to?'' koji je u većini slučajeva upravo pomenuta rečenica sa početka pasusa. Dakle, naišla sam na Artology, gde sam zaslepljena bojama i šarama, materijalima i teksturama, pomislila: ''Vlasnica ove radnjice ne zna šta ima, pa ovo je Meka za sve ljubitelje onihstvari sa Instagrama!''.


Kući sam se vratila sa svežim rotkvicama, mladim lukom, salatom i mekanim libanskim hlebom koji mi je omiljena stavka na putu kući, ali i sa novom keramikom. Ručak smo naravno tog dana jeli serviran iz novih posuda, a ne mogu poreći da rotkvice izgledaju neodoljivo u tanjirima sa ovim šarama. 

Hvala vlasnici ove divne radnje Olgi i hvala Olginoj mami na rečima hvale! :)

Tanjiri, činijice, čaše, šolja, salvete i boca za vodu - Artology
P.J. Artology Store u Shopping Centru Stadion Zaplanjska 32, Beograd
P.J. Artology Makenzijeva 66, Beograd
FB stranica Artology 


Od kada radim van kuće, vodim računa da posao ne donosim kući. Trudim se da onim danima kada nisam u Jazz Bašti nakon regularnog posla, isključim sve što može da pišti, svira, cangrće, šalje notifikacije i slično. Trudim se da pravo sa vrata isključim mozak i posvetim se dečacima koji me čekaju doma. Obično Matija i ja kuvamo ručak, dok Njanja i Vini čekaju na balkonu da im se pridružimo. Vini je trenutno u pubertetu, pa motrimo na njega malko više dok je na balkonu, kako ne bi imao sjajne ideje sa letenjem kao što je nekada Njanja imao. 

Onda se svo četvoro uvalimo u fotelje i jastuke, i uz veselo čavrljanje, ja osećam kako mi se ceo organizam relaksira. Naravno, Njanjović i Eurokremić Franko Nero, Vini čavrljaju sa golubovima na simsu susedne zgrade i mislim da im grdno prete, ali bitno da je veselo, zar ne? :)


Prošle godine sam debelo zakasnila sa sadnjom biljaka. Balkon je bio ozelenjen tek sredinom jula i tada ne samo da nisam imala šta da sadim, već sam bila uskraćena za čitavo jedno godišnje doba sedenja i kafenisanja u fotelji među procvalim zelenim pupoljcima i listovima. Ove godine sam rešila da nadomestim propušteno, pa sam već početkom aprila imala zasađeno prvo semenje. Neke biljke su preživele zimu, pa se ponovo družimo i ove godine, ali ima i novih eksperimentalnih sorti - da opipamo puls Vračara i njegovu klimu. :)

Nisam sigurna da li će balkon izgledati isto kao i prošle godine (ako niste, obavezno čekirajte ovaj DIY post o tome kako sam sama sredila balkonsku oazu), ali već vidim neke izmene. Drugari iz Urban Jungle Bloggers - Igor i Judith - imali su veliki uticaj na mene tokom ovih par meseci hibernacije flore, pa sam već tokom prve nedelje otvorenog balkona, sakupila sve saksije i vazne koje imam, a da su mogle da se uklope u moju zamisao. 

Zamisao: retro, etno, eklektično, kroz sukulente i čitave familije kaktusa posađenih u zemljane posude, mamine vaznice iz Meksika, ćase za so, pjadele za začine i čajeve, itd. Organski i natur stil je polako počeo da se širi iz jednog ćošeta i radoznalo ga puštam da vidim kako će preostale skandi sivo&bele sitnice da menja do kraja balkonske sezone. 


Dok ne upoznam navike svih mojih novih stanara u mini bašti, ne bih pisala detaljnije o sadnji ove godine, pa ću vas do tada prepustiti Njanji i Viniju koji su ponekad prave Persa i Sida iz ''Pop Ćira i pop Spira'', odnosno radio Mileva x 2 koje moraju da isprate svako dešavanje u komšiluku. 

P.S. Vini je baš porastao, zar ne? Veći je od svog oca, koji inače živi par prozora dalje niz ulicu. :) 




↧

Jazz Bašta

June 17, 2014, 6:59 am
$
0
0
Ima to jedno mesto u gradu koje je jako dobro skriveno, a ljudi neprestano pričaju o njemu. Skoro svaki photo session nekog venčanja se završi tamo, među morem sijalica i cveća koje vise sa neba. Nalazi se kraj malih stepenica koje vode ka reci, a u svom dvorištu krije stari toranj i cigle matorije od naših baka... 

To mesto sam prvi put upoznala u maju prošle godine, tokom snimanja jedne pastelne inspiracije. Zaljubila sam se istog trenutka, a razloge bih mogla da nabrajam u nedogled. Da l' zbog te santorinovske, a beogradske atmosfere, da l' zbog svoje skrovitosti, da l' zbog cveća i lampiona ili zbog načina na koji se ophodi prema džezu. Jer ljudi koji posećuju ovo mesto, dolaze sa pravim razlozima. 


Nakon tog maja, više puta sam sarađivala sa Baštom, ali u okvirima snimanja sa Dirižablom. Znate već kako to ide kada ste fascinirani nekim mestom, pa ne možete da se odvojite od njega, te svaki kutak iziskuje neku novu inspiraciju ili kadar za buduću fotografiju... 

Početkom godine, bila sam u euforiji oko venčanja. Dok smo još imali ideju da pravimo žurku povodom proslave braka, Bašta je bila prvo i poslednje mesto gde bi se održalo naše slavlje. Međutim, i nakon skoro gotovih pregovora, ipak smo se odlučili za intimniju varijantu. No, iz svih tih pregovora, sasvim namerno, izašla je ideja vlasnika Bašte da im ja pomognem oko dekoracije njihove miljenice, kako bi bila spremna za početak prolećne/letnje sezone. 

Naravno, predlog sam prihvatila sa dečjim osmehom na licu! 


Skiciranje, traganje, sastančenje i farbanje je trajalo nekoliko meseci. Kiše su nam bile glavni nepozvani gosti, ali smo uspevali da izađemo na kraj sa svim nepogodama. Jer prvi zraci sunca tokom hladnog februaru, dok sedite u još uvek praznoj Bašti, smišljate sledeći kutak za dekorisanje, klopate doručak i ispijate šoljicu kapućina - neprocenjivo. Oni trenuci zbog kojih volim svoj posao.

A volim ga i zbog ljudi sa kojim imam priliku da sarađujem i postanem prijatelj za sva vremena. 


Dovoljno je da prelistate naše najtiražnije časopise i da pogledate najbolje domaće reklame i biće vam jasno kome je sve Bašta takođe omiljeno mesto iliti izvor inspiracije. Ili ako zavirite na Instagram, videćete koji detalji najviše očaravaju baštenske goste. Jer, ponosna sam. 

A, ako već niste bili baštenski gost, mislim da je ovo leto pravo vreme da ispravite tu nepravdu. Posebno ako ste ljubitelj dobre live svirke, džeza. vina i domaćih ledenih čajeva. Moja preporuka: crni ledeni čaj - pila bih ga na litre.


Svaki kutak i svaki detalj rađen je sa puno ljubavi i dobrog razmatranja pre svega. Skoro pa svaki predmet u Bašti jeste rađen po narudžbini ili je posebno redizajniran za njene potrebe. Sve je u znaku proleća i leta, džeza, mora, modernih elemenata zamaskiranih u vintage šmek. Svaki cvet je zasebno biran i ubiran, svaka saksija je premeštana barem tri puta pre nego što je našla svoje krajnje savršeno mesto. 

Ali, to se vidi već kada načinite prvi korak kroz plavu kapiju na Malim stepenicama u Karađorđevoj 43. Nema potrebe da više pišem hvalospeve, jer Bašta već dugo ima svoju ekipu koja je svake sezone sve brojnija, toliko, da je slobodno mesto za sedenje postalo raritet.


Želim da se zahvalim Miletu, Vladani i Sanji na velikom poverenju koje su mi ukazali ovim projektom. Na svakom saslušanom i prihvaćenom predlogu, na svakoj ideji kojom su doprineli da naš zajednički rad ovako zasija. Takođe, hvala Dragani - novopečenoj mami, koja je nedelju dana pred porođaj radila sa nama na ovom 40stepeniuhladu snimanju i hvala Jovane što se tako dobro snalaziš među prokuvanim ženama. :)

♫ Evan Lurie - Terraces

Dekoracija i stajling: Mali Iv
Fotografije: Dragana Đorović i Jovan Marjanov * Novi Dirižabl 
Za: Jazz Baštu, Karađorđeva 43 (Male stepenice), 062 8711475, FB stranica: Bašta




↧
Viewing all 86 articles
Browse latest View live
Search